Najnovije vesti

MIRA BANJAC NA JESEN PROSLAVLJA 90. ROĐENDAN: Ovo je tajna njene dugovečnosti, a jednu stvar radi svakog dana!
Foto: Marina Lopičić

SLAVNA GLUMICA za Kurir

MIRA BANJAC NA JESEN PROSLAVLJA 90. ROĐENDAN: Ovo je tajna njene dugovečnosti, a jednu stvar radi svakog dana!

Pop kultura

Legendarna srpska i jugoslovenska glumica Mira Banjac na jesen puni 90 godina, ali i dalje radi punom parom. Dok razgovaramo u idiličnoj, starinskoj bašti "Gostione" na Paliću, sa velikim žarom opisuje čak tri filmska i serijska projekta na kojima trenutno radi.


Pre godinu dana prepustila je ulogu predsednika saveta Festivala evropskog filma Palić dramskom piscu Dušanu Kovačeviću nakon što joj je istekao mandat, ali je svakodnevno prisutna na ovoj manifestaciji.


Jedan od pratećih programa palićkog festivala ove godine posvećen upravo njoj. Izložba "Lica Mire Banjac", autora Zorana Maksimovića, otvorena je u juče u Otvorenom univerzitetu u Subotici.

 

- Ova izložba za mene ima veliki značaj. To je izložba jako velikih formata, isključivo sa snimanja ili iz pozorišta - ništa privatno. Izložba je značajna zbog toga što mnogi mladi i novija publika nemaju pojma kroz šta sam sve prošla. A lica su upravo jedan takav pasoš - da ljudi sagledaju kontinuitet onoga što sam ja uradila - započinje svoju ispovest Mira.

 

Šta vama Palić lično znači i šta je to što ovaj festival ima, a drugi nemaju?
- Ima naziv - to je Festival evropskog filma. On je, ipak, jedan evropski festival. Ima sjajnu publiku. Jer znate, ne može ni svaka sredina da održi svoj festival. Mnogi su se i ugasili zbog toga.


Naravno, ovi koji nam daju pare uvek kažu da su festivali skupi. Ja mislim da festivali treba da budu još skuplji, jer su oni saznanje gde smo, koliko smo, u svetu i kod kuće. Za mene lično taj festival je jedan prozor u svet. Tu nađem reper gde sam ja u tom svetu.


Drugo, ja sam se veoma mnogo zalegla za taj festival. Bila sam u Savetu, i on je ostao nekako baš moj festival. Poznajem ljude, poznajem publiku, srodila sam se i sa gradom i sa festivalom. Naravno, ja od prošle godine nisam više predsednik Saveta. Zamenio me je Duško Kovačević, što je jako dobro. Ali oni me još uvek žele na festivalu, ja sam kao neka maskota. Pravo da vam kažem, ja sam u kasnim godinama i, dok mogu, uživam u tim lepim i velikim filmovima, u susretima sa tako velikim i značajnim ljudima. Vrlo sam srećna što smo ove godine imali dva tako značajna laureata kao što su Rajko Grlić i Kreka.

 

foto: Ivica Vojnić


Mislim da je kvalitet festivala svake godine sve veći. On ne popušta, a vremena su takva da vi krenete da organizujete jedan festival i ne znate da li ćete ga do kraja uraditi. Uvek smo vezani za pare. Ali vidite, i pored svega toga, dogode se značajni filmovi. Iza toga stoji ljubav. Glumac, pored toga što je entuzijasta, strasno je vezan za svoj rad, pa i filmski čovek takođe. Tako da je i to neki moto koji nas pokreće, da opstanemo i da se ne ugasimo. Da se kultura ne ugasi, jer je na jednoj tankoj niti. Ali mi ne damo.

 

Da li planirate nove filmove i koji su vam izazovi trenutno u karijeri?
- Trenutno imam film koji će ići na festivalu u Herceg Novom. Radila sam ga u Crnoj Gori sa Marijom Perović, zove se "Grudi". Jedna vrlo relevantna tema, o najtežoj bolesti koju može da ima osoba. Kako se odnose prijatelji i porodica u odnosu na tu bolest, a kako sama ličnost.


To sam završila, a trenutno radim jednu seriju u Beogradu koja se zove "Kako preživeti Beograd". Sa radošću mogu da kažem da sam dobila i poziv da radim film u Sarajevu sa Pjerom Žalicom. Radujem se, jer nisam bila u Sarajevu još od pre rata, a tamo sam provela dobrih deset godina kao predsednik Saveta Festivala malih scena. Tamo su moji prijatelji. Tema je zanimljiva, porodična, vrlo slična Nušićevom "Pokojniku", ali nije komedija. Radi se o porodici koja čeka da umre majka da bi se podelili, i iz toga proizlaze naši odnosi i mentaliteti.

foto: Promo/Printscreen

Kako izgleda jedan vaš dan? Da li idete i dalje na riblju pijacu?
- Da, kako da ne? Moj radni dan je kao i svake mame i domaćice. Veoma volim porodicu i domaćinstvo. Mi volimo da jedemo supe nedeljom, da jedemo kolače, i mi smo to ispoštovali. Taj put do pijace za mene je uvek interesantan. Tu sede moji Novosađani, stari koji me znaju i koji znaju sve što sam ja radila, penzioneri s kojima volim da popričam, a i oni vole sa mnom da popričaju. To je lepo. Moj je dan uglavnom u nekim domaćinskim poslovima, kojih se ja ne libim i volim da ih radim.

 

Koja je tajna vaše dugovečnosti?
- Samo rad. Kad ne budem radila, ja ću da uginem kao biljka koju nisu zalivali. Ako i jesam bolesna kod kuće, kad odem negde na snimanje, ne fali mi ništa. U tome nalazim eliksir, neku svoju snagu. Posao za mene nije kuluk, već terapija. Više molim boga da što duže radim nego da što duže živim.
Drugo, spoznala sam da čovek ne sme odmah, kad ga nešto malo zaboli, da trči kod lekara u bolnicu. Morate se pomiriti sa svojim godinama, morate spoznati svoje telo. Moramo znati da bismo mu mogli pomoći. Treba naučiti kako da pomogneš sam sebi da bi mogao da pomogneš i drugima.

 

foto: Printscreen

Da li postoji neka uloga koju ste odbili, a da ste zbog toga zažalili?
- Nisam odbila nijednu ulogu, ali postoji uloga za kojom sam zažalila. Pokojni Mihiz je jako želeo da radim Isidoru Sekulić - "Kroniku palanačkog groblja". Da radim gospa Nolu. Jako sam se pripremala, sedam godina sam iščitavala Isidoru. Na kraju nisam radila to, ali sam radila jednu svoju monodramu o Isidori Sekulić, koja se zove "Proživeti ili promisliti", gde mene nije zanimala ta književna Isidora, koja je, naravno, nezaobilazna. Zanimalo me je gde se sakrila ta žena, o kojoj se na razne načine komentariše - to što se nije udavala, i druge stvari. Tražila sam rupu kroz koju mogu da virim, i našla sam to polje u knjizi "Njegošu, knjiga duboke odanosti". Tako sam krenula. To bi pre 10-15 godina za mene bila prava, žestoka uloga, ali niko nije hteo da dramatizuje tu ozbiljnu literaturu, niti mogu nekoga da nateram.

 

foto: Dado Đilas

Koliko pratite nove filmove i serije i šta vam je trenutno najzanimljivije?
- Mislim da imamo nekoliko sjajnih serija. Pre svega "Senke nad Balkanom" i "Koreni", to je sve po predlošku jake literature, i to ima značaja. Mislim da su tu dobri glumci. Već nekoliko godina dolazi sjajna grupa mladih glumaca i, naravno, ovih srednjaka, u koje računam i, nažalost, pokojnog Nebojšu Glogovca. On se ne može zameniti. Da je on u Americi, dobio bi tri Oskara.
Radila sam i sa mladim glumcima, i nemam primedbu što se tiče rada. Vrlo su vaspitani i obavešteni, ali - oni se troše. Oni stalno trče od jednog projekta do drugog, trećeg. Oni nemaju vremena da se druže. Verovatno nemaju vremena ni da vode ljubav. Samo trče, jure tu karijeru, koja može biti vrlo problematična. Može da bude dve godine jako značajna, pa da je više nema.

 

foto: Damir Dervišagić

Mislite li da je u tom smislu situacija drugačija nego pre 30-40 godina u Jugoslaviji?
- Jeste. To su bila mirnija vremena i bilo je više para. Drugo, pozorište je bilo više udarno. Glumci iz pozorišta sada drže televiziju, a ranije nije bilo tako. Bilo je vrlo teško otići na televiziju, da te puste iz pozorišta. Ranije su bila neka mirnija vremena i moglo je nešto da sazri, da vidite kako nešto stvarate. Sada je sve na brzaka - morate da budete brzi jer vas na to gone finansijski okviri. Ne samo to, nego i producenti istovremeno rade tri-četiri projekta. Oni žure da ih, jedan po jedan, završe.

 

Kakav je to trenutak u kome mi živimo?
- Živimo i delimo sudbinu svoga naroda, delimo sudbinu svoje zemlje, ali opet završavam s tim - i pored svih tih teških vremena, a zaista su teška vremena za kulturu - događaju se veliki filmovi, velike serije. Iza svega toga stoje ljudi koji opstaju, koji ne daju da se kultura ugasi.

Po čemu će vas pamtiti neka nova publika za pedeset godina?
- Ne znam. Međutim, znam da nisu bitne nagrade, već ono što su ljudi zapamtili. To je najbitnije, jer mi radimo za publiku. Ako ne radimo za publiku, mi nemamo leba da jedemo. Mi radimo za te ljude i važno je da im ostavimo ono najbolje što možemo. O tome je reč.

 

foto: Story

 

Na dan našeg razgovora pada godišnjica smrti glumca Zorana Radmilovića - prošle su 34 godine. Kako je bilo raditi sa njim na sceni, kako ga pamtite?
- Zoran i ja smo bili nerazdvojni prijatelji. On je bio jedan jako dobar i nežan čovek i, naravno, glumac, majstor. Moglo se od njega svašta naučiti. On je posebna vrsta glumca, sve može. Takvi su retki, to samo može Lane Gutović, možda još poneko, drugi ne mogu.
S njim je bilo vrlo lako raditi jer nas je Mira Trailović u Ateljeu 212 tako štimala da mi budemo porodica. Kod nas nije bilo iznenađenja da li će neko da uradi ovo ili ono. Mi smo već sve znali jer smo tako dobro bili uhodani i uigrani da nije bilo problema.

 

Kurir/ Nikola Marković i Ljubomir Radanov, Foto: Marina Lopičić

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...