Jovan Pavlović je pre 25 godina otišao u Norvešku, završio muzičku akademiju i danas se tamo profesionalno bavi muzikom, pa pored saradnje sa norveškim pank horom "Svartlamon" sa kojim je napravio obrade srpskih dečijih pesama koje su postale hit kako u Srbiji, tako i u Norveškoj, komponuje muziku za pozorišne predstave, svira sa velikim orkestrima svoje aranžmane koji su mešavina i balkanskog i tamošnjeg zvuka.
Kaže da voli otvorenost Norvežana jer može da napravi kompoziciju bez straha da li će se to mnogima dopasti ili ne jer su oni raspoloženi i zainteresovani da čuju različite stvari. Zbog toga mu je lakše da pomeri granice, pa je tako i došao na kreativnu ideju da uz svoju harmoniku ukombinuje glasove moćnog hora koji broji 40 glasnih pankera i nauči ih da pevaju srpske dečije pesmice.
Jovan je zainteresovan za sve ono što ne zna i voljan je da nauči sve što je kreativno i u čemu može da se usavršava, pa su tako spotovi za dečije pesmice snimani na njegovom mobilnom telefonu i sam ih je uređivao.
Aktuelna je vaša obrada dečije pesme koja govori o prijateljstvu "U svetu postoji jedno carstvo", kako je zapravo nastalo prijateljstvo između vas i jednog norveškog hardkor hora?
- Prvo moram da kažem da ja živim u Norveškoj već 25 godina. Imam potpuno drugu karijeru, to mi je nešto sa strane što se ispostavilo kao interesantno, ali cela priča je nastala pre nekoliko godina kad sam ja njih pozvao da mi budu gosti na jednom od mojih projekata. Pojavilo se 60 ljudi koji pevaju na način na koji pevaju, oni su strašno fascinantni.
Kako ste saznali za njih i otkud ideja za obrade dečijih pesama?
- Oni imaju probe u blizini moje kuće, ja sam znao za njih, oni su znali za mene, ali dugo nismo uspeli da se uklopimo i napravimo saradnju. Bilo je interesantno kada su mi posle nekog vremena rekli "Jovane, hajde mi da dođemo u Srbiju, da dođemo turistički", ja sam rekao okej ako dođete turistički onda ćemo mi da napravimo jedan koncert ili dva, a ako ćemo da napravimo koncert onda ćemo da uvežbamo nešto srpsko, to bi bilo interesantno za našu publiku. Tada mi je palo na pamet s obzirom da su toliko gromoglasni da bi bio totalni paradoks da otpevaju dečiju pesmicu. Tako je u stvari nastao i "Zum zum". U dečijim pesmama ne postoji nijedan momenat koji može da isprovocira ljude, u hiljadu komentara sam video da je tek po neko napisao negativnu stvar. To je nešto što je bezopasno i ne može nikoga da povredi.
Šta je ono što je buntovnički i revolucionarno u dečijoj pesmici, kako ona može da se predstavi, a da ima nešto pankerski u sebi?
- Od svih pesama najteža mi je bila "U svetu postoji jedno carstvo" jer ona nema refren, već ima dve strofe. Prepoznatljivo je naći nešto u pesmi što može da je podigne, da dobije pank prizvuk. Morali smo da joj promenimo tonalitet. "Zum zum" i "Deda Mraze" imaju refrene, pa je tu bilo mnogo lakše.
Dečije pesme su u vašem aranžmanu dobile potpuno drugu notu, da li su i u tom slučaju prilagođene deci, da li je preporučljivo da im puštamo vaše obrade ili ste sa drugim pristupom pomerili i starosnu granicu?
- Deca ne moraju baš da gledaju video gde se pije pivo, ali ja sam dobio milion nekih mejlova i komentara gde piše "Jao navukli ste mi decu na "Deda Mraze" i moj dvogodišnjak ili trogodišnjak non stop traži da mu puštamo i ova pesma se salno vrti kod nas kod kuće". Pevači ne znaju reč srpskog, ali oni to rade sa ljubavlju i rade vrlo iskreno i onda to ima jednu dodatnu poruku. Ljudi to primećuju, pa i deca.
Koliko pevači shvataju suštinu onoga što pevaju jer im je izgovor iznenađujuće dobar, a svedoci smo toga da stranci teško nauče srpski?
- Ja izaberem jednu pesmu i pošaljem im tekst, ali im istovremeno pošaljem i izgovor da oni znaju kako da izgovaraju i uvežbaju za sledeću probu. Posle vežbamo i uživo, pa je posle dve, tri probe sve otprilike kako treba. Razumeju o čemu pevaju, morao sam da im prevedem, naravno. Meni je interesantno to da ne moraju baš perfektno da govore, u tome je i čar. Treba da se primećuje naglasak, ne treba da je sve perfektno, ako načuljite uši čujete da oni nisu odavde i to je lepo i interesantno.
Da li se dešava da vam roditelji u Norveškoj traže da pevate sa horom na rođendanima dečije pesme na srpskom?
- Dešava se svašta, da. Ima po Norveškoj dosta naših ljudi, sa prostora bivše Jugoslavije. Dobijao sam poruke i iz Bosne i iz Makedonije i iz Hrvatske, Slovenije. Ljudi nas zovu da dođemo, a u Norveškoj konkretno zovu različiti klubovi. Postoje neki dečiji horovi koji bi hteli da sarađuju sa nama, dečiji horovi u Oslu, a možda bi čak Svartlamon hor mogao da nastupi sa Kolibrijem kod nas, to bi bilo interesantno.
Da li planirate da dođete u Srbiju, da napravite turneju ili čak više da prilagodite priču pank stilu, pa pravite svirke u pabovima kod nas?
- Problem je u tome što je njih mnogo, potrebno je prvo sredstava za 40 avionskih karata, ali ideju imamo i radimo na tome. Voleli bismo da dođemo na neki festival, ali i sradnju sa našim muzičarima, možda bismo sa Canetom iz Partibrejkersa mogli da napravimo dobru priču. Idealna stvar bi bila turneja po bivšoj Jugi, ali polako, od nečega se mora početi. Mi smo motivisani i maštamo o mnogo toga.
Kako se takav hor spojio i šta je potrebno da bi se postalo njihov član?
- Oni imaju audiciju sa vremena na vreme i tada postavljaju različite uslove prijavljenima. Između ostalog, treba da pevaju što glasnije i tada mere koliko su glasno prijavljeni pevali. Oni najglasniji mogu da uđu u hor. Isto tako, važno je i kakvi su ljudi, ne mogu da uđu oni koji ne vole da piju pivo, to nije baš dobro za ekipu. Totalno su netradicionalni. Kod nas u Srbiji sam imao problem da objasnim da oni nisu profesionalni pevači i da na koncertu ne mogu da očekuju nešto što bi inače videli, oni nisu niti profesionalni pevači, niti školovani muzičari, ali svako od njih svira ili peva u nekom bendu. Na sreću, na kraju su svi razumeli koncept i dopao im se.
Kurir.rs/M.P./Foto: Ana Paunković
NE PROPUSTITE
