Najnovije vesti

NELA MIHAILOVIĆ ZA KURIR O JUBILEJIMA I NOVIM ULOGAMA: Preživela sam Beograd zahvaljujući mladosti
Foto: Vladimir Šporčić

Intervju

NELA MIHAILOVIĆ ZA KURIR O JUBILEJIMA I NOVIM ULOGAMA: Preživela sam Beograd zahvaljujući mladosti

Pop kultura

Nostalgična: Evocirajući uspomene na rolu opasne tetke u popularnoj seriji, glumica se seća kad je početkom devedesetih stigla u prestonicu iz rodnog Valjeva

Prepoznatljiv osmeh i toplina u njenom pogledu Neli Mihailović otvaraju brojna vrata, čini se bez mnogo truda. Ipak, u sve svoje role utkala je ne samo talenat već i rad. Publika je voli, kako ona pozorišna, tako i televizijska. Nedavno je postala deo komedije „Tate“ usred njene velike popularnosti, skoro u isto vreme kada se oprostila od role opasne Crnogorke u seriji „Preživeti Beograd“.

Jeste li i sami sebe nekad zasmejavali na setu?

- Uživala sam radeći tetku iz Crne Gore, oštru na jeziku, samouverenu, iskrenu i srčanu. Baš sam je zavolela, legla mi je, kako mi, glumci, volimo da kažemo. Ali ništa od toga ne bi bilo da nisam imala pomoć mojih kolega Slaviše Čurovića i Lazara Nikolića, koji su poreklom iz Crne Gore. Pomogli su mi oko jezika i mentaliteta, koje sam morala da savladam. Hvala im na tome!

Kako ste vi preživeli Beograd kada ste početkom devedesetih stigli iz Valjeva?

- Bila su to teška i neizvesna vremena. Čini mi se da samo mladost puna snova, želja, nadanja i vere u bolje sutra može da preživi to vreme. Ja sam deo te generacije.

Šta je bilo presudno da prihvatite ulogu u seriji „Tate“?

- Znala sam šta je tema i da je veoma gledana serija. Uloga je dovoljno zanimljiva i inspirativna da pokušam da ponudim nešto novo i drugačije.

I to sa starim prijateljem Borisom Pingovićem kao direktnim partnerom.

- On je moj klasić, prijatelj i kolega sa kojim je uvek zadovoljstvo raditi.

Možda vas najviše veže rad na predstavi „Mali bračni zločini“?

- Na Dan zaljubljenih, 14. februara, odigrali smo je 150. put. Ima tu neke simbolike. I posle devet godina nismo jedno drugom dosadili, naprotiv! To je jedan savršeno uspešan pozorišni brak.

Glumci najčešće izdvajaju film ili pozorište kao omiljeni poligon za rad. Kao da se serija najmanje uzima u razmatranje kada je reč o umetnosti?

- Pozorište je moja najveća ljubav, ali su mi i film i serije uvek uzbudljiv izazov. Ako je nekad i bilo tako, danas je situacija drugačija. Ne postoji nijedna zvezda Holivuda a da nije deo neke TV serije. To je dobro i uticalo je na kvalitet serija, postavljeni su novi kriterijumi, ispod kojih se svi trude da ne idu. Uvek je bilo dobrih i loših predstava, dobrih i loših filmova, pa tako i dobrih i loših serija. U sva tri slučaja govorim o umetnosti.

Serije su nam dobrodošle i u vreme izolacije. Kako ste provodili vreme u karantinu?

- Ponašala sam se odgovorno i disciplinovano slušajući struku. Strah je postojao zbog suočavanja sa nečim nepoznatim. Ali taj čudni period, koji je na sreću iza nas, doneo nam je i lepih stvari, pre svega više vremena sa porodicom, bili smo okrenuti jedni drugima, bolje smo se i čuli i videli, bolje razumeli, i to je važno da zapamtimo.

Da se vratimo na „Tate“, gde igrate još jednu majku.

- Volim sve te moje odigrane majke, kao i sve moje uloge, iako su neke bile bolje, neke lošije. Sećaju me na neke lepe trenutke u poslu, na druženja, poznanstva sa kolegama, rediteljima, filmskim i TV ekipama, na nova iskustva, sazrevanje, trud i rad, želju da dam najbolje od sebe. Sve je to iscrtalo moju glumačku stazu i, da vam kažem, ne bih je menjala.

Još nije kasno ni za ćerke. Vaša poslednja pozorišna premijera bila je „Arzamas“. Kako je izgledao rad kraj Branke Petrić?

- Igrala sam ćerku divne, nadasve tople i inspirativne glumice Branke Petrić. Uživala sam radeći sa njom i na sceni i van nje, u beskrajnim razgovorima o odnosu majka-ćerka, o životu, smrti, ljubavi, nadanju, strahovima, željama, snovima, razočaranjima... Slušala sam i učila, i od Branke i od Milana Gutovića, koji nam je partner na sceni.

Sa Gutovićem vas veže i rad na predstavi „Dogodine u isto vreme“. Da li je i privatno duhovit?

- Sa Lanetom sam imala privilegiju da se družim 18 godina na sceni i van nje. Ne samo da je duhovit, on je jedan od najdarovitijih, najobrazovanijih, najmudrijih ljudi sa kojim sam imala zadovoljstvo da podelim neke trenutke na sceni i u životu.

Televizijska publika vas neretko viđa u epohama. Šta vam više prija: uloga koja sa sobom budi istoriju ili neka savremena rola?

- Volim epohu, najviše zbog kostima divne Ivanke Krstović. Ona je baš znala da me obuče.

Uloga u predstavi „Plastika“ je nešto suprotno. Uz to, snaje i zaove se u većini slučajeva ne vole, ali kod Suzane Petričević, sestre vašeg muža, to nije slučaj?

- „Plastika“ se vraća 15. jula na scenu. Igraćemo je na Tašu, i mnogo se radujem, kao i susretu sa Milinom, Suzaninim likom. Jer Suzanu viđam porodično, pa mi i ne nedostaje, ali njene Miline sam željna!

Bajke su otišle u zaborav

Moje ćerke više ne veruju u princa

Kada su vaše ćerke prestale da vam veruju kako princ na kraju bajke devojku odvede na fakultet umesto pred oltar?

- To je duhovita dosetka moje prijateljice koja je svojim ćerkama, dok su bile male, svaku bajku završavala: „A onda je princ poljubio princezu i otišli su zajedno na fakultet, i posle su dugo i srećno živeli.“ Ni njene, a ni moje ćerke ne veruju više u te bajke, ali se nadam da sanjaju neke svoje snove, a ja im kao majka iz sveg srca želim da ih odsanjaju ovde ili negde daleko. O tome neka odluče one.

Jasmina Antonijević Milošević

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...