Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA MILOŠA ŠOBAJIĆA: Pariz sam osvojio sa 70 dolara u džepu!
Foto: Damir Dervišagić

dete rata, spaja francusku i srbiju

ŽIVOTNA PRIČA MILOŠA ŠOBAJIĆA: Pariz sam osvojio sa 70 dolara u džepu!

Pop kultura

U Beogradu mi je, trenutno, izvanredno. Nemam želju da živim ni u Berlinu, ni u Njujorku, ni u Parizu! Možda supruga Maja uspe da me ubedi da odemo u džunglu i da se tamo provedemo nekoliko godina. U Pariz odem kad god mogu, ali ne bih se zadržavao više nigde osim tu gde sam sada, u Palmotićevoj ulici, gde svakog proleća najlepše mirišu lipe.

Odavde mogu da putujem i vidim ceo svet, a osećam da sam kao slikar ponovo na nekom početku. Za umetnika je najvažniji atelje. Nemam ga već nekoliko meseci. Izgubio sam ga u pravnoj bici. Imao sam nekada divan i veliki atelje u Luci Beograd, a trenutno su sve moje slike u jednom depou kod Pančeva.

Rat i sloboda

U svim katalozima piše da je Miloš Šobajić rođen u Beogradu, ali to nije istina. Svet sam ugledao u šumi na Papuku u Slavoniji, jedne zime na kraju Drugog svetskog rata. Majka me je nosila sedam dana zamotanog kroz sneg preko Mađarske do Srbije. U Beogradu me je prijavila, a u dokumentima stoji da sam rođen 23. decembra 1944. u Starom gradu, a ne na vrhu planine u Mađarskoj.

Moj otac Vojo je posle rata bio vojni ataše i moja prva sećanja vezana su za Pariz. Imali smo kuću kod parka Monso i tamo sam prohodao. Pamtim neki ogromni asfalt, a sada kada tuda prođem, to je neki običan trotoar od tri metra, a meni je delovalo kao okean.

foto: Damir Dervišagić

Selidba za Tursku

Tata se nakon Pariza uputio za Istanbul. U Turskoj sam krenuo i u osnovnu školu. Bila je to neka katolička škola, a ja sam se trudio da ceo razred i nastavnike ubedim da nema Boga. Morali su da me trpe tri godine i posle su me izbacili.

Imao sam nekih sedam godina kad sam se prvi put zagledao u jednu ženu. Bila je to Ava Gardner. Meni je Istanbul ostao u nezaboravnom sećanju kao čudo luksuza i bede u istom momentu. Viđao sam već tada prelepe žene i imao svoja merila i norme o lepoti i ružnoći.

U Turskoj sam sreo prvi i jedini put Josipa Broza Tita. Sećam ga se i dalje sa te fotografije. Ponašao se kao faraon. Svi pate za tom Jugoslavijom, a ja ne patim ni najmanje. SFRJ je bila veštačka tvorevina gde je srpska država ukinuta.

Iz detinjstva imam i jednu traumu. Teško su mi padali roditeljske svađe. Gledao sam na to kao atomski rat. Kad sam imao 20 godina, shvatio sam da je to bio seksualni naboj među njima koji sam ja pogrešno protumačio. Dete voli da živi u miru.

foto: Privatna Arhiva

Povratak u zavičaj

Nisam imao stroge roditelje. Majka Mira je još živa, ima 100 godina i dalje je u dobroj formi. Oni su me vodili svuda sa sobom po svetu, pa su me u jednom trenutku i napustili. Šutnuli su me kod babe u Nikšić. U stvari, ja sam Nikšićanin. Rano detinjstvo sam proveo u Crnoj Gori. To je najlepši period moga života. Srećan sam što nisam s njima išao u Bukurešt i posle za Avganistan.

Nema lepšeg života od onog u provinciji. I dalje sam u kontaktu s drugarima koje sam stekao tih pedesetih godina. Jedni su za Mila, a drugi protiv, ali se svi volimo. Crna Gora je danas postala Montenegro, ali to je neka druga priča.

Koreni

Naši koreni su iz sela Šobajića, koje se nalazi u blizinu manastira Ostrog. Moji preci su tamo napravili imetak u 19. veku. Potičem iz ugledne srpske porodice u Crnoj Gori koja je tu donela prvu čitaonicu, pozorište, orkestar, novine i časopise, prvo kulturno-umetničko društvo i robnu kuću. Moji preci bili su pisci, pesnici, grafičari, diplomate, lekari...

Moj predak je bio Sveti Stanko. Njemu su Turci bili odsekli obe šake. Mi smo se nekad prezivali Kadovići, ali smo se prozvali Šobajići zbog sela. Moji su od gladi pobegli u Srbiju, pa su u Valjevu promenili prezime. Danas imam i rođake Kadoviće. Od kuće u Šobajićima ostala je samo okućnica koja nije veća od jedne sobe. Iz te naše kuće vidi se more, a neki kažu i Italija, što je preterivanje.

foto: Damir Dervišagić

Slikarstvo

Kad je video kako crtam, a nisam imao više od pet godina, moj otac je rekao da ću biti slikar. Sećam se da je skupljao sve te moje rane radove. On me je gurao u umetnost.

I majka je kasnije htela da mi objasni kako da živim i šta treba da slikam. Mnogo je volim, ali nisam dopuštao da mi govori šta u životu treba da radim i kako da živim.

Prvo što sam nacrtao bili su očev i majčin portret. Slikao sam i prijatelje. Bio sam brz crtač i takav ostao čitav život. U Beogradu sam završio Likovnu akademiju 1970, a onda sam pobegao u Pariz.

Svoj stil sam dobio tek posle osam ili devet godina života u Francuskoj. Osamdesetih godina prošlog veka našao sam tu svoju ideju i čoveka koji se bori da prevaziđe sve prepreke. On se stalno razvija i svaki put mislim da sam na početku. Sada tek slikam ono što treba, a već radim više od pola veka.

foto: Damir Dervišagić

Hrabar i lud

Slikari sanjaju da će zaraditi milione, a takvi nekako najbrže propadnu. Put do slave jednog umetnika kreće iz siromaštva. Imao sam 70 dolara u džepu i lovu da platim sobu za mesec dana života u Parizu. Bilo je opasno, ali me je sreća pogledala. Brzo sam uspeo da potpišem prvi ugovor s jednom američko-francuskom galerijom. Napravio sam prvu samostalnu izložbu posle samo tri meseca života u Francuskoj zahvaljujući kritičaru Patriku Valbergu i mislio sam da sam sve napravio, a to je bio tek početak.

Patrik je bio tamo bog i batina i on mi je tokom prvog susreta očitao bukvicu: „Znaš li ti da je moj drug Maks Ernst tek u svojoj 55. godini prvi put izlagao u Parizu“. Popili smo pivo i u kafani je počela moja karijera. Sutradan sam već imao prvi posao.

Otišao sam u Pariz da pokažem šta znam, ali i da naučim šta ne znam. On je privlačan. Mnogi se opeku i izgore kao Van Gog ili Modiljani. Jedan moj komšija se obesio u ateljeu pored moga. Sve su to razočarani ljudi, jer ih nije primio kako su oni očekivali. Pariz je jedno opasno mesto. Divan je, ali tu se gine.

Moj drugar Zoran Jovanović došao je nekoliko godina posle mene u Pariz. Sećam se da je dobio za svoje radove današnjih 70.000 evra. On nije imao za čiste gaće, ali je pare potrošio na nov automobil.

Kad čovek počne da zarađuje novac, on nikad ne može da zaradi milione da bi stao. Nisam imao nikada pare da kupim jahtu ili „rols rojs“. Voleo sam da upoznajem nove ljude i da stvaram kontakte. To je bio moj jedini trošak.

foto: Damir Dervišagić

Skromna kolekcija

Moj galerista naučio me je da sve iznajmljujem. U Parizu sam imao sreće da dobijem od grada na poklon atelje u kome je slikao Pikaso. Imao sam divnu kuću i nije mi padalo na pamet da trošim novac na putovanja. Tražio sam dugo svoj stil, a to je više način razmišljanja. Hteo sam da svi znaju da kažu - to je jedan Šobajić.

Privatno nisam kolekcionar i nemam previše slika. Razmenio sam neke svoje radove s kolegama, ali najviše volim Ljubinku Jovanović, ženu Bate Mihailovića. Ona je pravila vizantijske slike. Volim Tapijesa i Bekona, a i španske i nemačke slikare. Najviše mi je srcu mio Dado Ðurić. On je za mene najbolji slikar na svetu.

foto: Privatna Arhiva

Poziv iz Beograda

Danas mislim da sam uspeo jer se Valberg sažalio na moju priču. Pariz nije više ono što je bio, i žao mi je zbog toga. Kada sam prvi put otišao i ostao, 1972. godine, bio je to pravi Grad svetlosti. Svi smo hrlili tamo. To se poodavno izgubilo. Velika Zapadna Evropa pružala je svojim stanovnicima izvesnu udobnost ali, nažalost, sada isti oni mudžahedini koji su sekli glave Srbima devedesetih, postavljaju bombe Francuzima, Belgijancima i ostalima. Otišli su od nas prema Atlantiku, da seju smrt.

U Parizu sam opstao 40 godina. Počeo sam da se zamaram i jedva sam dočekao poziv da se vratim za Beograd i otvorim Fakultet za umetnost i dizajn. Mislim da sam napravio najbolji fakultet na Balkanu. Trajalo je to 15 godina, a ništa ne može da traje ceo život.

foto: Privatna Arhiva

Prijateljstvo sa Handkeom

Znam često u šali da kažem da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu, jer je pisao knjigu o meni. On je tvorac jedne od mnogobrojnih monografija posvećene mom radu. Evo, vidite šta je o meni zapisao: „Miloš stvara jedno slikarstvo gde sva skučenost njegovog pretka eksplodira i menja pravac prema neviđenoj slobodi, na momente skoro napadno: u svakom slučaju, svaka slika, svaka skulptura su oslobađajuće. Zbog njegovog pretka? Zbog istorije? Zahvaljujući njoj? Protiv nje? Sudite vi sami. Ne, ne sudite - pustite da vas prožmu te monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboko i ambisno crne...“.

foto: Privatna Arhiva
foto: Privatna Arhiva

Ljubavi, greške

Bio sam zaljubljen kao dečak u neku devojčicu Rut, ali moja prva ljubav desila se u gimnaziji. Zaljubio sam se u moju Lotku s kojom sam se sreo u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Oženio sam se i s njom proveo 40 godina života. Umrla je pre desetak godina.

Drugi brak je bio život svakodnevni. To je bila moja najveća greška. Neću ni ime da joj pomenem. Nekad se ljudi zatrče u neko svetlo, a to nije bilo svetlo nego mrak. Meni se desio mrak iz kog sam izašao kao nov čovek. Sada živim svoj sedmi život po redu sa suprugom Majom, Amazonkom iz plemena Ašaninka u Peruu. Četiri godine smo u braku i osećam se kao drugi čovek. Imam osećaj kao da je za mene život tek sada počeo.

Maja je arhitekta i veliki je borac za prava Indijanaca. Mnogo je volim. Dobio sam ćerku i ženu u istom momentu, a imamo i psa Pantu. Osećam se kao da imam 17 godina. Mene moja Maja svako jutro pita: „Koliko imaš godina?“, a ja kažem 23 samo kad nisam dobre volje.

foto: Privatna Arhiva
foto: Privatna Arhiva

Od otkaza do ljubavi

Maji sam dao otkaz na fakultetu, a tek onda je počela naša ljubav. Godinama sam joj izjavljivao ljubav, ali ona se odjednom desila. Od 16. jula 2016. mi smo nerazdvojni. Volim da živim sa ženom i da se odmah venčam. S Majom ću se venčati još deset puta. Sad čekamo svadbu na Kosovu. Maja mi je nudila da se venčamo u Amazoniji kod Indijanaca, ali ja se još premišljam. Hteo bih da živim s Majom još nekih 40 godina. Kad budem imao 120 godina, ona će imati 90 godina. Voleo bih da mogu da radim, da me i dalje ona drži za ruku, a ne gura u kolicima.

foto: Privatna Arhiva

Od ateiste do vernika

To je slučaj mnogih na ovim prostorima. Moja porodica je bila privržena religiji. Bio sam pariski slikar i nije mi palo na pamet da o tome razmišljam do ovog rata u bivšoj Jugoslaviji. Počeo sam da bivam svestan toga što se dešava našem narodnu. Ne mogu da kažem da idem u crkvu svake nedelje, ali verujem u jednog Boga, ali ne onog iz Starog zaveta. Duboka sam privržen pravoslavnoj veri. Ona nas je očuvala i danas postojimo. Nisam dogmatičar.

O planovima i smrti

Moram da napravim film i pozorišnu predstavu. Kako starim, sve mi se više otvaraju horizonti. Žao mi je što ne mogu da pevam, a to mnogo volim. Moj sestrić, profesor klavira, rekao mi je:“ Ti pevaš ko trula žaba“.

Mi svi živimo zbog sudnjeg časa. Ranije sam više bio opsednut smrću. Oslobodio sam se toga i daleko je lepši život kad se ne misli o tome. Život s Majom učinio je da pomislim da sam i ja mladić. Znam da ću živeti 120 godina.

Nove generaciju su pravljene od lošeg materijala. Mi smo pravljeni od čelika i betona. Danas mladima stalno nešto fali. Meni ne fali ništa, a očuvao me je samo pozitivan duh.

Sve je uništeno

KORONA I RAT

foto: Damir Dervišagić

Korona je kao treći svetski rat. Nema tenkova i aviona, ali ona bije. Uništene su celokupne privredne delatnosti, od velikih do malih proizvođača, zanatlije, pojedinci koji su živeli od dnevne zarade i honorara. Desetine miliona ljudi je ostalo bez posla, dok su umetnici među onima kojima je bilo zabranjeno da funkcionišu, odnosno da postoje. Što se mene tiče, veliku retrospektivnu izložbu u Muzeju grada Beograda, predviđenu za maj, odložili smo u beskonačnost.

Neće ovo trajati večno. Znam da ćemo mi, na kraju, iz svega izaći kao pobednici. A šta to znači? Srpski narod će se naći u jednoj državi i mi ćemo doživeti mir i blagostanje. Nažalost, i to blagostanje će trajati veoma kratko.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov/ Foto: Damir Dervišagić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...