KAFANSKE LEGENDE! BATA REKAO: OLGA, NI OVI NE RADE: Odmah sam popalio sve i rekao: Gospodine Stojkoviću, upravo otvaramo za vas!

O delima velikana domaćeg glumišta Danila Bate Stojkovića gotovo svi sve znaju, ali retki su oni koji danas mogu da posvedoče o tome kako je ovaj umetnik živeo kada se pogase svetla pozornice. Na dan kada je rođen, 11. avgusta, glumac naturščik Nikola Džamić evocira uspomene na trenutak kada se upoznao s Batom, opisuje kako su postali veliki prijatelji i otkriva zašto je Stojković zavoleo Vrnjačku Banju, grad koji ga se i danas, 19 godina nakon što nas je zauvek napustio, seća. Upravo je Džamić organizator manifestacije Dani Danila Bate Stojkovića, koji su otvoreni 9. avgusta i trajaće sve do 13, kada počinje Festival filmskih scenarija.

Kafana je za sve kriva

Dok priča o svom velikom prijatelju, Džamić i glasom oponaša Batin govor dajući na autentičnosti njihovim dijalozima koji su počeli da se nižu 1995.

- Bilo je kasno veče 10. avgusta kada me je jedna koleginica, koja je imala svoj restoran, zamolila da dođem i zatvorim ga pošto je ona krenula na put. Oko jedan čas iza ponoći, dok sam gasio svetla na terasi, slučajno sam bacio pogled na ulazna vrata. Na kapiji je stajao Bata sa Olgom, svojom suprugom. Čuo sam ga kako je iz onog mraka rekao: „Au, Olga, ni ovi ne rade, majku im...“ Brzo sam otrčao iza kafane, popalio sva svetla, dotrčao do njega i rekao: „Gospodine Stojkoviću, upravo otvaramo za vas.“ Bio je zbunjen, ali je ubrzo izabrao sto ispod jedne lepe šljive, pa me je upitao, jer nije bilo ni konobara ni kuvara, šta mogu da večeraju. Zamolio sam ga da pođe sa mnom do kuhinje i pomogne mi da nešto spremimo jer ni ja ništa nisam jeo. Prvo je zapitao Olgu gde me uopšte nađoše, a onda je ustao i rekao: „Olga, ja iz Banje više ne idem! Ne interesuju me druga mesta“ - počinje priču Džamić, ne sluteći da se te večeri rodilo jedno veliko i iskreno prijateljstvo.

- Večerali smo i uživali, a onda sam u razgovoru saznao da mu je sutradan rođendan. Ujutro sam mu rezervisao isti sto, a kada je ponovo došao na večeru, počeo je da psuje jer je video natpis „rezervisano“. U tom sam se pojavio noseći jednu okrznutu staklenu pepeljaru, nismo imali ništa drugo da mu poklonimo. Čuvao ju je do kraja života, stajala je na njegovom noćnom stočiću, pošto je supruzi poručio da joj ne padne na pamet da je skloni dok je živ. Ne znam gde je danas ta pepeljara, ali žao mi je što nismo stigli da ovde u Banji, dok je Olga bila živa, opremimo jednu spomen-sobu s predmetima koje je Bata koristio. Olga je, nažalost, preminula, a nama je ostala samo saglasnost da se bavimo njime - priča dalje Džamić, koji je i sam kasnije bio deo serija „Selo gori, a baba se češlja“, „Šifra Despot“... Iako je po vokaciji konobar, ljubav prema glumi podgrejalo mu je upravo prijateljstvo s Batom Stojkovićem, zbog čega je inicirao i manifestaciju Dani Danila Bate Stojkovića baš na dan kad je rođen.

Špricer i škembići

- Još te prve noći Bata je rekao: „Olga, dok sam živ, dolazićemo u Vrnjačku Banju za vreme mog rođendana.“ I zaista, svake godine dolazio je 10. avgusta i ostajao po 10 dana u tadašnjem hotelu „Zvezda“. Obilazili smo s njim različita mesta koja su, po našem mišljenju, bila atraktivna da vidi. Jedno od omiljenih njegovih mesta bila je škola u Stanišićima, koju je sagradio njegov rođeni, ali i znatno stariji brat Žika Stojković. Bata je kao dečak odlazio s bratom, pa možda i odatle datira njegova ljubav prema Banji, ali smo i mi, njegovi prijatelji, kasnije doprineli toj ljubavi. Sećam se kako je, kad dođe u Vrnjačku Banju na Festival filmskog scenarija, sam šetao gradom. Svi kažu: „Puna Banja glumaca.“ Kad pitam ko je došao, kažu: „Bata Stojković“ - kaže kroz osmeh Nikola, sećajući se i dana kada je Bata popio nesvakidašnji špricer u Banji.

- Jedne večeri nas je zamolio da ga odvedemo u neki restoran u kojem nismo bili. Za ta druženja bili smo zaduženi Cica Simić, kuvarica koju je mnogo voleo i koja je maltene kuvala za njega, i ja. Kad Bata sedne u kafanu, mesto s njegove desne strane bilo bi rezervisano za Cicu. Dakle, otišli smo u jedan restoran i jeli jagnjetinu, a onda je pitao da li imaju roze. Pripiti gazda mu kaže: „Vi glumci mnogo ste komplikovani, pitaj šta nema.“ I donese mu pola čaše rozea i flašu kisele uz komentar da takav špricer u životu nije popio. Sipao je malo vina, a onda palcem zapušio flašu kisele vode i mućkao je ne bi li dobio sodu. Kad je pustio prst, poprskao je celog Batu, koji je rekao: „Ovakav špricer zaista nikad nisam popio“, a gazda kafane kaže: „Jesam ti reko“ - priča glumac i dodaje:

- Kada me je jednom pitao da li negde u Banji ima škembića, Olga me je molila da ga ne vodim, jer ne može više da mu pere košulje od tih fleka. Ipak smo otišli na taj ručak, a onda je prišao jedan moler, u radnom odelu, zagrlio Batu i rekao: „Umro Pantelija.“ Ne shvativši odmah da moler aludira na film, Bata je izustio: „Ljudi, nemojte, molim vas, da me vodite na sahranu, hoću samo da jedem škembiće.“ Nikada nije živeo sa ulogom i sa svojim likom, nije živeo glumačkim životom. Bio je svoj čovek, nije imao potrebu da bude u kostimu veliki Bata. Naše prijateljstvo je bilo iskreno i korektno. Pitam se često da li će iko biti toliko veliki, a toliko skroman kao Bata - zaključuje Džamić.

PRIČA O DVA DUDA

Legenda o svađi u koju niko nije verovao

U čuvenom Parku sećanja, gde su brojnim glumačkim velikanima zasađena stabla počevši od 2015. godine, kada je Bata Stojković dobio stablo hrasta, večeras će uz prigodan program od 20 časova s Milanom Cacijem Mihailovićem na čelu biti zasađeno stablo Zoranu Radmiloviću. Mladi glumci govoriće o svojim kolegama, a replika autobusa iz filma „Ko to tamo peva“ biće postavljena kraj glumačkog parka.

- Tu su i dva duda, jedan je malo širi, drugi uži. Širi je posvećen Pavlu Vuisiću, a uži Miodragu Petroviću Čkalji. Cela javnost ih vezuje za „Kamiondžije“, a u našem parku se nalaze jer su bili specifični. Zanimljivo je da nisu govorili tokom snimanja pet godina, a napravili su vrhunsku seriju - kaže Džamić.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević Foto: Ata Images/screenshot