Najnovije vesti

MAMA, NISAM JA KRIV ŠTO SAM OSTAO ŽIV: Užas kragujevačkog masakra preživeli su ONI, a govorili su ovako o zverstvima i 20. oktobru
Foto: Printscreen

preživeli užas

MAMA, NISAM JA KRIV ŠTO SAM OSTAO ŽIV: Užas kragujevačkog masakra preživeli su ONI, a govorili su ovako o zverstvima i 20. oktobru

Pop kultura
19:51h

Tog 20. oktobra 1941. godine Kragujevčani koji su izbegli streljanje čitavog života živo su se sećali. Zauvek ih je proganjao taj oktobar i o njemu su govorili veoma emotivno, a kako i ne bi kada su preživeli jedan od najstrašnijih pokolja u II svetskom ratu.

Među njima bili su i velikani kulture Srbije poput slikarke Olje Ivanjicki i glumaca Mije Aleksića, Ljube Tadića, Vasa Pantelić, Dragomira Felbe, vajara Nikole Koka Janković.

Aleksandar Vučić, Šumarice, Kragujevac
foto: Kurir

Ovo su samo delovi velike priče o užasu u Šumaricama koju prenosi RTS.

Kako je Olja Ivanjicki spasila oca od Nemaca

20. oktobra 1941. godine, nemački vojnici ušli su i u kuću Oljinog oca, ruskog emigranta Vasilija Vasiljenka Ivanjickog, majora ruske, kasnije jugoslovenske vojske, zaposlenog u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu kao stručnjak za balistiku.

U Kragujevcu je Vasilij Ivanjicki tada živeo sa desetogodišnjom ćerkom; njegova žena, Veronika Mihailova Pjotrovska, preminula je pet godina ranije. Ubrzo po rođenju ćerke razbolela se od tuberkuloze; devojčica ju je godinama gledala kroz staklena vrata spavaće sobe. Sa lečenja, iz sanatorijuma u Sloveniji i Švajcarskoj, slala joj je crteže umesto razglednica. Usamljenom detetu najveća radost je bila kada bi mu otac uveče, po dolasku sa posla, čitao romane ruske fantastike i time pobuđivao maštu.

Olja Ivanjicki
foto: Dragana Udovičić

Slikarka Olja Ivanjicki je godinama kasnije, u intervjuu "Politici" 18. novembra 2007, ispričala:

"Nemci su došli u našu kuću, s namerom da odvedu oca na streljanje. Da, znala sam, baš na streljanje. Iako sasvim mala, kazala sam Nemcima, na nemačkom jeziku, da je moj otac Rus, belogardejac... I molila sam ih da ga ne odvode od kuće... Bili su zapanjeni mojim znanjem nemačkog, argumentima i molbom deteta... Tako sam spasila mog oca Vasilija."

Ubrzo nakon toga Olja Ivanjicki je krenula da pohađa časove crtanja kod slikarke Ljubice Filipović. Imala je 14 godina kada je njen portret izvajao budući akademik Koka Janković. Rad se nalazi u zaostavštini slikarke.

Olja Ivanjicki
foto: Dragana Udovičić

Priča Mije Aleksića

Ujutru 20. oktobra dva đaka osmog razreda Druge muške gimnazije, Vasilije Vasa Pantelić i Milosav Mija Aleksić spremali su da pođu u školu, svako sa svoje strane grada. Kako se već u prvim danima okupacije u zgradu gimnazije uselila nemačka bolnica, njihovo odeljenje, sa još jednim, izmešteno je u zgradu bivše Građanske škole u blizini Velikog parka, gde se preselila i školska administracija.

Miju Aleksića tog jutra je mučila matematika - biće prozvan, a nije spreman. Nameštajući frizuru pred ogledalom govorio je sebi: „Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina".

Skoro 30 godina kasnije, tada već bard srpskog glumišta, u intrevjuu „Radio TV reviji" maja 1970. Mija Aleksić je ispričao svoja sećanja na taj dan.

Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se. Otac Velimir viče: „Zar se sad uči?" On se pravda, i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba povikala:

„Natrag! Nemci kupe ljude..."

I dok je s mužem raspravila ko kupi, zašto kupi, i šta je videla, uspela je da podvikne: „Sine, ne idi!"

Mija Aleksić
foto: Printscreen YouTube

Mija je već otrčao.

Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu. Kako ko stiže, „donosi informacije". Te „kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku", potom „more, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore".

Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.

„Los, los", urlao je zverski.

Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.

Stiže još Nemaca. Folksdojčeri su se drali:

„U dvorište, u kolonu po tri!"

U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput, dodaje mu ga govoreći:

„Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb."

Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa, i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.

Mija Aleksić
foto: Printscreen/youtube

Na ulici su se đaci zbili u kolonu. Nemci viču „los, los" i kolona kreće put baraka na izlazu iz grada. Čuju se pucnji, pa rafali. Vriska žena, majke trče za decom.

Oko 19 časova oba osma razreda Druge muške gimnazije Nemci izvode iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu.

„Idete kući", kaže im jedan banatski folksdojčer.

Oni koji su blizu stanovali pitaju mogu li odmah kući. Puste njih desetak. Ostale su odveli u pivarsku školu...

U sećanju glumca Mije Aleksića urezana je slika povratka kući: on otvara vrata kuhinje i vidi majku Sinđu u crnini, ubrađenu u crnu maramu, i oca Velimira koji je, čini se, ostario taj dan deset godina. Njih dvoje sede na klupi. Njegova slika na zidu, ram sa crnim florom...

Nemci su tog i narednog dana nastvili sa hapšenjima. Miju su sakrili na tavan i pokrili ga krompirima. Majka Sinđa dolazila je jednom dnevno da ga nahrani. Toliko se tresao da nije mogao sam ni da jede. Majka mu govori ko je sve streljan, a Mija promuca:

„Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ."

Ljuba Tadić

Profesorka francuskog i srpskog jezika kragujevačke gimnazije Radmila Tadić je bila udovica, sama je brinula o četiri sina. U Kragujevac se doselila nakon smrti muža 1933, koji je bio rodom iz Čačka i pre smrti radio kao profesor istorije u gimnaziji u Uroševcu.

Ljuba Tadić
foto: Printscreen

Kada su ujutro 20. oktobra 1941. Nemci odveli učenike odeljenja V-3 Prve muške gimnazije, profesorka Tadić ušla je učionicu u kome je bilo odeljenje V-1 i jednog po jednog učenika izbacivala kroz prozor. Kroz dvorišta, preko ograda, oni su odlazili su kućama. Dok je spasavala đake V-1, njeni sinovi, osnovci Ljuba, Rastko, Dimitrije i Dušan, bili su kod kuće.

„U životu sam video zlo", pričao je u jednom intervjuu 2004. Ljuba Tadić. „Imao sam dvanaest godina u Kragujevcu kada su streljali onaj narod i one đake, slušao sam te mitraljeze, ne samo ja nego i svi oko mene. Nikad više mrtvačkih sanduka nisam video nego opet u Kragujevcu četrdeset četvrte kada je bio Sremski front, pa onda je došlo i ovo najnovije zlo. Bilo je strašno i meni se učinilo da mi se u svesti, od onda u Kragujevcu do ovih devedesetih godina, zatvorio jedan krug. Razumem šta je Balkan, ali pitam se dokle će to tako..."

Film, Marš, Drina, Kinematografija, Ljuba Tadić, Domaći
foto: Youtube Printscreen

(Kurir.rs/Biljana Bošnjak Draganović/RTS)

Bonus video:

DA SE NE ZABORAVI: 80 godina masovnog stradanja civila u Kragujevcu
01:14

DA SE NE ZABORAVI: 80 godina masovnog stradanja civila u Kragujevcu

Bonus video:

POVRATNICA MARIJA NE MOŽE DA ZAUSTAVI SUZE: Došla do vrata svog stana u Prištini posle 22 godine, ali ne može da uđe
00:50

POVRATNICA MARIJA NE MOŽE DA ZAUSTAVI SUZE: Došla do vrata svog stana u Prištini posle 22 godine, ali ne može da uđe

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track