«Od dvanaeste godine patio sam od opsednutosti. Život je bio pravo mučenje. Posle čina isterivanja demona osećao sam se kao da sam isprebijan. Tada je moj duhovnik odlučio da služi bdenije u prvu subotu Velikog posta 1995. goda v Surotiju (ženski manastir blizu Soluna, gde je sahranjen starac Pajsije). Pred molitvom osetio sam strašnu borbu. Svu noć za vreme molitve nije mi se spavalo. Stajao sam u centru hrama, a oko mene − monahinje. Kada se bdenije završilo i počeo moleban, jednostavno nisam mogao da se savladam. Sestre su me odvele da se poklonim moštima svetog Arsenija. To je bio prvi korak… Kada pričam o tome, kosa mi se diže na glavi… Osećao sam takav požar unutra! Na kraju sam se okrenuo i zavrištao: „Paj! Paj!“ Igumanija me je upitala: „Pajsije?“ i savila mi glavu. Tada sam se podigao i počeo da cvilim. Odveli su me na starčev grob i tamo sam uzviknuo tri puta: „Sveti!“
Kada sam pokušao da pobegnem, uhvatili su me i prisilno položili na grob. Onda sam vidio Starca, živog, koji ustaje iz groba kao iz sna. To je, zaista, bio on! S bradom, u svojoj rasi. Sve je trajalo jedan mali deo sekunde. Starac je položio svoju ruku na moje čelo i odjednom iz mojih usta počeo je da izlazi crni dim. Istog časa sam se smirio, ali bol u telu nije odmah nestao. Zaspao sam. Kada sam se probudio, rekao sam: «Veoma je bolno.» Četrdeset dana osećao sam takvu radost, da sam neprestano plakao. Možda je bilo odveć drsko što sam stalno govorio: „Bože moj, dozvoli da se opet mučim čitavog života, kao što sam se mučio, da bih samo na trenutak osetio takvu radost.»
