Brilijantan, nemirnog duha, stvorio je remek dela kojima se svet divi već pola milenijuma ("David", "Pijeta", "Sikstinska kapela").
1. Ljubomorni suparnik mu je polomio nos u mladosti.
Mikelanđelo je, kao tinejdžer, poslat da živi i uči u kući Lorenca de Medičija (Lorenco Veličanstveni), jednog od najvećih zaštitnika umetnosti i primarnog firentinskog ktitora. Učio je u školi tada cenjenog umetnika Girlandaja, i ubrzo se nametnuo superiornim umećem (priča se da su mu četkica i dleto stajali u ruci kao da je rođen s njima). Njegov rival Pjetro Torođijano toliko je bio razjaren zbog nadmoći Mikelanđelovog talenta, ali i oštrog jezika, da ga je jednom prilikom snažno udario po licu, tako da mu je nos bio unakažen do kraja života. "Nosiće moj potpis sa sobom u grob". pisao je Torođiano.
2. Započeo je svoj uspon ka besmrtnosti nakon neuspele prevare.
U ranijem periodu karijere, Mikelanđelo je isklesao (sad izgubljeno delo) Kupidona u antičkom stilu. Kad ga je Lorenco de Mediči ugledao, predložio je umetniku složenu prevaru: "Ako bi je (skulpturu) doradio tako da izgleda kao da je tek iskopana, poslaću je u Rim, gde bi pomislili da je autentični antički primerak i prodaćeš je za više novca." Umetnik je pristao i vajni Kupidon prodat je kardinalu Rafaelu Riariju pod izgovorom da je nedavno otkriveno arheološko čudo. Riarijo je načuo gasine o prevari i dobio je novac nazad, ali je bio toliko impresioniran Mikelanđelom da ga je pozvao na sastanak u Rim. Mladi skulptor ostao je u "večnom gradu" nekoliko godine, gde je isklesao "Pijetu", delo kojem duguje svoju slavu.
3. Isklesao je “Davida” iz odbačenog bloka mermera.
Mikelanđelo je bio poznat po tome što je bio izrazito strog i izbirljiv kad je u pitanju bio mermer za skulpture, ali čuveni "David" napravljen je od bloka koji su ostali umetnici odbacili kao nepodesnog i nemogućeg za obradu. To je i bio glavni motiv zašto je on izabrao baš taj kamen, jer time se izdvojio od ostalih umetnika. Poznata kao "Džin", masivna ploča bila je izvađena zarad gradnje firentinske katedrale, ali je napuštena 40 godina pre Mikalanđelove odluke. Napravio je mit od sebe jer se prestavio kao "izabrani", koji će isklesati najimpresivniji kip na svetu. Iz današnje perspektive, bio je u pravu. Kada je počeo da obrađuje kamen 1501, zatekao je tragove dleta isfrustriranih prethodnika, što ga je dodatno motivisalo. Znamo kakav je status u svetskoj umetnosti delo zauzelo, ali nova istraživanja otkrila su da statua brže propada od ostalih mermernih kipova zbog lošijeg kvaliteta kamena.
4. Radio je za devet različitih papa.
Od 1505, Mikelanđelo je radio za 9 "pontifeksa", od pape Julija II, do Pija IV. Najveće delo koje je uradio u službi "svete stolice", bilo je oslikavanje "Sikstinske kapele" 1541. godine. Njegov odnos sa papama nije uvek bio prijatan, naročito se često sukobljavao sa papom Julijem II, čiji su ambiciozni projekti ubrzali Luterovu reformaciju na severu Evrope. Poznata je anegdota, kada je papa Juluje poslao po Mikelanđela, upravo radi oslikavanje kapele pape Siksta, on je odgovorio: "Ukoliko sam mu potreban, neka me lično pozove" - što je nezamisliv potez u ono vreme, ali koji svedoči o veličini i ugledu koji je Mikelanđelo uživao.
5. Ubacio je svoj lik u neka od svojih najpoznatijih dela.
Mikelanđelo je retko potpisivao svoja dela i ostavio je relativno malo zvaničnih autoportreta, ali je povremeno pritajeno ubacivao svoje lice na neke slike i skulpture. Najslavniji od ovih tajnih portreta nalazi se na "Sikstinskoj kapeli", preciznije na detalju "Poslednji sud", gde sveti Bartolomej u ruci drži odranu kožu, čije lice podseća na umetnikovo. 
6. Projektovao je forentinska vojna utvrđenja.
Stanovnici Mikelanđelovog rodnog grada 1527. godine proterali su vladajuću porodicu Mediči i uspostavili republičku vladu. Uprkos tome što je u to vreme radio za papu Klementa VII (iz porodice Mediči), Mikelanđelo je podržao novi režim, skicirao je bedeme za nove vojne osmatračnice i proučavao odbrambene zidove drugih gradova, kako bi ojačao firentinske. Njegov uplit u odbranu grada pokazao se kao značajna prepreka za papinu vojsku koja je došla da ga povrati, i Firenca je kao slobodan grad preživela 10 meseci. Kada je najzad pala u avgustu 1530, Mikelanđelo je mogao da bude osuđen kao izdajnik, ali mu je papa Klement oprostio i opet ga uzeo u službu. Ipak kad je papa umro 1534. godine, Mikelanđelo je pobegao Rim, u kom je ostao do smrti.
7. Bio je nadaren pesnik.
Mikelanđelo je najpoznatiji kao slikar i vajar, ali je u svoje vreme bio cenjen zbog svoje poezije. Napisao je nekoliko stotina soneta i madrigala kao beleške na skicama. Njegova poezija koristi se obimnim igrama reči i bavi se opsežnim temama - od seksa do starenja, pa čak i o slaboj bešici ("cev koja kaplje tera me ranu zoru"). Nijedna od pesama nije zvanično objavljena za njegovog života, ali su cirkulisale u pesničkim krugovima Rima 16. veka.
8. Radio je do same smrti.
Mikelanđelo je proveo svoje zlatne godine nadgledajući radove na Crkvi sv. Petra u Vatikanu. Čak i kad je bio previše star i slab da dolazi redovno na gradilište, nije izgubio radove iz vida, i slao je izračune i skice od kuće.Ipak je skulptura bila Mikelanđelova prava ljubav, i nastavio je da oblikuje mermer u svom ateljeu do samog kraja. Samo nekoliko dana pre smrti (88. godina) radio je na takozvanoj "Rondanini Pijeti".
9. Vandalizovana su dva njegova najveća dela.
Mentalno nestabilni geolog Lazlo Tot 1972. godine preskočio je zaštitu i udario čekićem "Pijetu". Silina udarca odvalila je Madonin nos i lakat, kao i deo vea. Restauracija je trajala 10 meseci, pre nego što je "Pijeta" bila opet izložena, ovaj put iza zaštitnog stakla. Slična sudbina zadesila je "Davida" 1991. godine, kada je anonimni nasilnik dletom otkinuo deo palca levog stopala.
