U stvari, i nije baš teško napraviti leteći automobil - prvi takav model uzleteo je 1947. godine. Trebalo nam je mnogo više vremena da smislimo kako da se kečap ne lepi za unutrašnjost boce. Međutim, pravi izazov predstavlja to kako napraviti leteći automobil koji ima smisla, piše NEWSWEEK.Iskustvo ukazuje na dve glavne prepreke. Prva je vertikalno uzletanje i sletanje vozila veličine automobila. Model za masovnu upotrebu morao bi imati sposobnost da poleti pravo gore i sleti pravo dole na prilazni put vaše kuće - tiho, bezbedno i jeftino. Težak posao za inženjere.Drugi problem je kako osigurati bezbednost i red u okolnostima kad vazdušnim prostorom iznad tla počne da jurca mnoštvo ljudi. Saobraćajne nesreće u svetu godišnje odnesu milion života, a kola se kreću samo po zemlji. Dodajte tome i letenje - verovatnoća da nastupi haos raste eksponencijalno.Mali pomaciZasluga za prvi leteći automobil pripada Amerikancu Robertu Edisonu Fultonu. Njegova porodica osnovala je firmu koja će kasnije prerasti u korporaciju „Grejhaund“, a njegov otac bio je predsednik poznate firme za proizvodnju kamiona „Mak traks“. Godine 1947. svetu je prikazao „erfibijan“. Automobil je bio nalik kokpitu sa četiri točka, po obliku sličan glavi bigla, pripojen trupu aviona. To čudo je zaista letelo, a jedan primerak čuva se danas u muzeju „Smitsonijan“.I fabrika „Ford“ radila je na letećem automobilu, dok je „Krajsler“ bio usmeren na leteći džip za vojsku. Ni prvi ni drugi model nisu pušteni u proizvodnju.Nijedna od tih mašina nije bila praktična. Sve su uzletale poput aviona.U martu ove godine slovačka kompanija „Aeromobil“ obelodanila je prototip letećeg vozila, sličnog osi, sa skupljenim krilima dok vozi po zemlji. Letelica uzleće kao avion. Prototip može približno da leti 690 kilometara i dostigne visinu oko 3.270 metara. Kompanija tvrdi da je model dobio sertifikat Slovačke federacije ultralakih letelica, što ne zvuči mnogo ubedljivo.Ukoliko leteće vozilo ne može vertikalno da uzleti, neće uspeti da unese revolucionarne promene u personalni prevoz, smatra Pol Moler, posvećen izazovu u toj sferi već 50 godina. Čovek je pomalo lud i pomalo genijalan. Potrošio je preko 100 miliona dolara na usavršavanje motora za vertikalno uzletanje, što ga je u jednom trenutku dovelo do bankrotstva. Takođe je zaradio milione od tehnoloških rešenja proisteklih iz dosadašnjeg rada. Njegovo nebesko vozilo „skajkar M400“, stalno u fazi „tek što nije završeno“, ima četiri rotaciona motora koji se uspravno postave za vertikalno uzletanje. Kod letenja motori se pomere u horizontalan položaj. „Skajkar“ je prošle godine od zemlje uspeo da se odlepi samo 12 metara. Ipak, kupci ga poručuju još od devedesetih.Moler mi objašnjava da razvoj pogodnog motora za „skajkar“ i dalje predstavlja problem. Njegova firma u Dejvisu, u američkoj državi Kaliforniji, dugo je sama radila na osmišljavanju nove tehnologije, što je uvek skupo. Međutim, iskrslo je nešto drugo i stvari se menjaju: dronovi su napravili bum. Te male leteće naprave što vertikalno uzleću pojavljuju se u sve većem i snažnijem izdanju. Novac i ideje teku poput reke - zato što za njih postoji tržište.Ostvariv ciljOvde se postavlja i pitanje šta zaista želimo od letećeg automobila. Svi osim Molera pokušavali su da naprave vozilo koje može i da se kreće putem i da leti. A zašto? Čuvena firma za internet prodaju „Amazon“ investira u isporuku stvari dronom: letelica može da spusti paket direktno na kućni travnjak naručioca. Firma ne investira u leteće kamione, sposobne da jure auto-putem i uz to da lete. To je zato što će vožnja i letenje možda zauvek ostati zasebne stvari - stoga, ono što stvarno želimo verovatno je personalno leteće vozilo, poput onih u filmu „Blejd raner“, uz „normalna“ kola za vožnju po zemlji.Nudimo i rešenje za sprečavanje potencijalnog haosa: kola koja se autonomno kreću. Vozila koja autonomno lete poznavala bi putanje svih drugih letećih kola, naravno i teren, i stalno bi dopunjavala vremenske podatke. Ne bi se tražile pilotske dozvole. Niko ne bi brinuo zbog letenja u pijanom stanju. Pre 10 godina sama ideja o kolima koja se autonomno kreću, a kamoli o nebeskim kolima bez pilota, činila se neverovatnom. Sada se takvo tehnološko rešenje prosto nameće.Žao mi je Molera, koga sam tokom dve decenije nekoliko puta intervjuisao. Toliko je dugo i naporno radio, a ipak će neko drugi na kraju možda sklopiti kockice i početi masovnu proizvodnju letećeg automobila. „Tera me da guram dalje to što znam da je reč o ostvarljivom cilju“, rekao mi je Moler 2004. godine. Posle pola veka možda će konačno biti u pravu.
