Srbija je zemlja puna božanstvenih predela od kojih zastaje dah. Jedna mlada Beograđanka doživela je nesvakidašnje iskustvo ploveći Dunavom i upoznavajući svoju državu.
"Planirala sam sledeće putovanje i počela da razmišljam o mogućim destinacijama. Imam vikend na raspolaganju, pa moram sve da ukombinujem tako da se uklopi u dva dana. Mađarska, Bugarska, Rumunija, možda Makedonija. Ili da skoknem do Sarajeva, mogu i to.
Jedan razgovor telefonom i jedna rečenica koju je baka izgovorila mi je rešila dilemu.
"Ti ne poznaješ svoju državu, a ideš u tuđe", rekla je.
Ima pravo. Odakle da krenem? U Beogradu sam, mogla bih pratiti Dunav da vidim dokle ću stići. Jedan dan je bio sasvim dovoljan, a naišla sam na toliko toga.
Viminacijum, čuveni rimski grad, bio je moje prvo odredište.
"Da smo videle samo njega, ovaj dan bi već bio pun pogodak, zamisli tek kad obiđemo sve ostalo", pod utiskom govorim drugarici koja je u čudu, kao i ja.
Nismo znale da nam je nešto toliko veličanstveno sve vreme bilo pred nosem.
"Ovo što sada vidite je deo grobnice Rimljana. Drugi deo koji smo otkrili se nalazi dole u tunelima. Molim klaustrofobične ljude, ako ih ima, da sačekaju ovde i pridruže nam se kada nastavimo obilazak na površini", upozorio je vodič. Ćutim i mirno polazim za grupom.
"Nedo, ja sam klaustrofobična."
"Pa zašto si onda krenula?", pita me ona.
"Hoću da vidim sve, kad smo već ovde. Tuneli sigurno nisu dugi. Neću misliti na strah i biće sve kako treba, videćeš", kažem.
Mrkli je mrak. Žena korača ispred mene i fotografiše, a na momente se ne vidi bukvalno ništa. Šta li slika? Konačno izlazimo na svetlo, uspravljam se i divim rimskoj termi koju nam vodič pokazuje.
"Otkriveno je tek sedam odsto grada, a ovo je maketa svega što očekujemo da nađemo".
Mili Bože, po čemu gazim. Ne mogu da verujem i odjednom mi sve što sam videla postaje još veće i važnije.
Polazimo do rimske kuće koja je zidana po ugledu na one koje su tu nekada postojale, a u ovoj novoj se još uvek sprema hrana starih Rimljana.
Usput se srećem sa zanimljivim statuama. Napravljene su toliko uverljivo da su pomalo jezive. Oči u oči sa nekadašnjim građanima Viminacijuma.
Napuštam ovo čudesno nalazište nakon što pred rimskim amfiteatrom zamišljam borbe gladijatora sa lavovima i tigrovima. Mogu da čujem razjarenu masu kako sa tribina bodri krvoproliće. Hvata me jeza i odlazim.
Stižem pred zidine Golubačke tvrđave koja je nekoliko puta padala pod tursku opsadu, ali je uvek vraćena Srbima. Vraćena po cenu mnogo izgubljenih života baš tu gde stojim. Ona je za to služila, da bude mesto gde će da se biju bitke za slobodu.
Strateški značajno utvrđenje za srpsku vojsku u srednjem veku je do skoro bilo zatvoreno za posete zbog renoviranja. Naime, bilo je pitanje hoće li se srušiti u Dunav ili obnoviti, srećom, obnovljeno je i nismo izgubili bitan istorijski spomenik.
Dok sam šetala kroz tvrđavu, naišla sam na stihove koji govore upravo o srpskom stradanju zbog ovog velelepnog dvorca.
Legenda kaže da je dobio ime po Golubani, lepoj devojci u koju se zaljubio turski komandant. Nikada nije htela i mogla da mu uzvrati ljubav, pa ju je kaznio tako što ju je vezao za stenu da bi se pokajala i ušla u njegov harem. Ništa nije pokolebalo lepu Golubanu. Umrla je na steni, a ona još viri na sredini Dunava, poznata kao "Baba-kaj" (na turskom "pokaj se").
Idemo dalje, ka mestu o kom sam čula neverovatne priče. Moram da priznam da sam se manastiru Tumane najviše radovala.
"Čitala sam da su se ovde ljudi izglečili od najgorih bolesti, tumora, neplodnosti, leukemije"
"Kako?"
"Tu su mošti Svetog Zosima Tumanskog i on odgovara na molitve, tako ljudi pričaju. Svašta se dešavalo u manastiru."
Ušle smo unutra, ali ubrzo izašle zbog gužve. Odabrale smo da uživamo u miru same, bez ljudi okolo. Krećemo da tumaramo oko manastira i tokom šetnje nailazimo na zoološki vrt u kom žive i lame, što nas oduševljava kao malu decu.
Po povratku iz posete životinjama, umivamo se lekovitom manastirskom vodom i nastavljamo put.
Ručamo na Srebrnom jezeru i koristimo priliku da prošetamo tuda jer mnogo naših prijatelja dolazi ovde na odmor s vremena na vreme, a rekli su nam da je to jedno od najlepših jezera u Srbiji.
Stigle smo čak i da se sunčamo, ali vremena je sve manje i postajemo svesne da će uskoro pasti mrak, a moramo da obiđemo i Smederevsku tvrđavu.
Poslednja stanica našeg puta pre nego što se vratimo u Beograd je ujedno i poslednja srednjovekovna prestonica Srbije. Smederevo ima simbol grada, a to je tvrđava koja je podignuta podnošenjem brojnih žrtava.
Naime, despot Đurađ Branković oženio se grčkom princezom Irinom Kantakuzen, poznatom u narodu kao prokleta Jerina. Prokleta je bila jer je sve podređivala sebi, pa u želji da što pre sagradi tvrđavu na Dunavu, zabranila je građanima da jedu jaja kako bi ih koristili u izgradnji kao vezivni materijal.
Jerina je po predanjima poznata i po mnogim drugim zverstvima. Terala je trudnice da vuku kamenje, nasilno odvodila mladiće da bi joj bili ljubavnici, ubirala porez u obliku kravljih jezika jer je njih volela da jede.
Uprkos tome, tvrđava koja je sagrađena pod nadzorom okrutne princeze, izazvala je utisak kom se nisam nadala.
"Ovde je dobra energija, krivo mi je što nismo došle ranije, pa da ostanemo duže, nigde nije lepše nego u Srbiji".
Kurir.rs/Milana Petković/Foto: Milana Petković
NE PROPUSTITE
