Pričalo se da mu je kralj Milan otac, a on Jugoslaviju uvukao u rat: Čerčilova majka je samo jednom govorila o srpskom vladaru, ovo je istina o njihovom odnosu

Vinston Čerčil je bio jedna od najvažnijih figura u istoriji svetske politike 20. veka. Imao je izuzetno veliki uticaj na politička dešavanja u Evropi pre, tokom i posle Dugog svetskog rata i dosegao neslućene visine u karijeri. Kao i druge slavne ličnosti, pratili su ga mnogi mitovi i legende, od kojih su neki, naravno, vezani i za Srbe. Međutim, određene pojedinosti iz njegovog života nesporno su povezane sa našim narodom i važnim ličnostima, što na pozitivan, što na negativan način. 

Čerčilovi roditelji su veći deo vremena trošili na društvene obaveze i rasipali ogromne svote novca, dok su dečaka ostavljali dadilji na čuvanje. Zato je Vinston detinjstvo proveo u kući nemajući mnogo prijatelja među vršnjacima. Dadilja se dobro starala o njemu i bila za njega i učitelj i prijatelj, pa mu je postala osoba bliskija od samih roditelja. 

Vinston je bio vrlo ćudljive prirode, često se nije dobro slagao sa vršnjacima, nije se povinovao školskim pravilima pa su mu ocene uvek bile ispod proseka. Kao dete je voleo da se igra rata, imao je set od hiljadu igračaka vojnika. 

Čerčilov otac je zapazio ove sinovljeve sklonosti, pa je odlučio da ga priprema za vojnu karijeru. Vinston se iz trećeg puta upisao se na Kraljevski vojni koledž u Sandhurstu. Njegov otac je umro u januaru 1895. godine, mesec dana nakon što je Čerčil diplomirao na Sandhurstu, pa se on iste godine pridružuje španskoj vojsci na Kubi koja je želela da potisne borce za nezavisnost, zbog čega je od Španije dobio počasnu medalju.

Boravio je potom u Njujorku, a onda je otišao u Britansku Indiju (Indija je u to vreme bila kolonija Velike Britanije) i tamo ostaje 19 meseci kao vojnik britanske vojske. U Indiji je mnogo čitao knjige koje mu je slala majka, sa kojom se često dopisivao dok je bio u inostranstvu. U jednom pismu iz 1898. osvrnuo se na svoja verska uverenja, rekavši: „Ne prihvatam hrišćansko ili bilo koji drugi oblik verskog uverenja". Čerčil je kršten u Anglikanskoj crkvi, ali je, kako je kasnije ispričao, prošao kroz žestoku antihrišćansku fazu u mladosti, i kako je odrastao postao je agnostik. U drugom pismu jednom od svojih rođaka, on je o religiji govorio kao o „ukusnom narkotiku“ i izrazio je prednost protestantizmu nad katolicizmom jer ga je smatrao „korak bliže razumu“.

Vinston je u ovom priodu sve više iskazivao interesovanje za politiku. Protivio se autonomiji Irske, koja je još uvek pripadala Velikoj Britaniji, ali i ženskom pravu glasa. Pisao je knjige o ratnim iskustvima i stekao slavu kao ratni dopisnik. Pisanje je bilo njegova glavna zaštita od ponavljajuće depresije, koju je nazivao svojim „crnim psom“. Tokom 1899. odlučio je da napusti vojsku, rešen da se posveti politici. 

Ulazak u politiku i ženidba

Čerčil je kao kandidat Konzervativne partije učestvovao na izborima u Oldamu i izgubio. Nastavio je da izveštava kao ratni novinar, pa je 1899. otplovio u Južnu Afriku i otputovao u zonu sukoba Drugog burskog rata (rat između Bura i Velike Britanije, koja je pobedom uspela da u potpunosti kolonizuje južnu Afriku). Nakon što je njegov voz iskočio iz šina usled granatiranja od strane burske artiljerije, uhvaćen je kao ratni zarobljenik i interniran u logor burskih zarobljenika u Pretoriji.

U decembru, Čerčil je uspeo da pobegne iz zatvora tako što se ukrcao u teretne vozove i sakrio se u rudnik. Njegovo bekstvo privuklo je veliki publicitet. U julu 1900. godine se vratio u Veliku Brtaniju. Ponovo se kandiduje u oktobru na opštim izborima u Oldamu i u svojoj 26. godini postaje poslanik u parlamentu. 

U februaru 1901. Čerčil je zauzeo mesto u Domu komuna (Donji dom Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva), gde je njegov prvi govor dobio široku medijsku pokrivenost i popularnost. U narednom periodu se sve više razilazi sa konzervativcima, a posle suprotstavljanja vladinom predlogu zakona o strancima, osmišljenom da obuzda migraciju Jevreja u Britaniju, za koji je rekao da će „apelovati na ostrvske predrasude prema strancima, na rasne predrasude prema Jevrejima i na radničke predrasude protiv konkurencije”, odlučuje da 31. maja 1904. pređe u Liberalnu partiju iz čijih redova je napadao politiku vlade. 

Posle izbora 1906. godine, Čerčil je postao podsekretar za kolonijalnu kancelariju, nižu ministarsku poziciju. Bavio se stanjem u britanskim kolonijama, odnosima između britanskih doseljenika i starosedelaca, i ukazivao na „odvratno kasapljenje domorodaca“ od strane Evropljana. Imenovan je 12. aprila 1908. za predsednika Odbora za trgovinu, pa je u 34. godini postao najmlađi član Kabineta od 1866. godine.

Pogledajte u galeriji zajedničke fotografije Vinstona i Klementine Čerčil:

Vinston se 12. septembra 1908. u Crkvi Svete Margarite u Vestminsteru večao sa Klementinom Hozier. Ćerku Dajanu dobili su naredne godine i bili u braku preko 55 godina, sve do njegove smrti. Klementina je sve vreme bila iz Čerčila, pa mu je njihov stabilan brak bio od izuzetne pomoći tokom njegovog uspona u političkoj karijeri. Jednom je u društvu rekao da je najveći izazov i najveće dostignuće u njegovom životu to što je uspeo da ubedi svoju suprugu da se uda za njega. 

Uspon na političkoj sceni

Čerčil je 1909. godine predstavio Zakon o osmočasovnom radnom vremenu rudara, koji je zakonski zabranjivao rudarima da rade više od osam sati dnevno, kao i Zakon o trgovinskim odborima, stvarajući trgovinske odbore koji bi mogli da gone poslodavce koji su izrabljivali radnike, koji je usvojen velikom većinom. On je uspostavio princip minimalne zarade i pravo radnika na pauze za obrok. 

Zajedno sa ministrom Lojdom Džordžom progurao je „Narodni budžet“, čiji je cilj bio eliminacija siromaštva, a koji je uveo poreze bez presedana za bogate da bi bilo moguće finansiranje liberalnih socijalnih programa. Čerčilov napredak je bio sve veći, pa je u februaru 1910. unapređen u ministra unutrašnjih poslova, dobijajući kontrolu nad policijom i zatvorskim službama. Njegov stav o pravu glasa žena se promenio, međutim zahtevao je većinsku podršku muškog biračkog tela, pa je pravo glasa žena ostalo nerešeno do 1918. godine.

U maju 1911. godine Klementina je rodila njihovo drugo dete, sina Rendolfa, nazvanog po Čerčilovom ocu. Oktobra iste godine imenovan je za prvog lorda Admiraliteta, odakle je stvorio mornarički ratni štab i jačao mornaricu. Naime, već je bilo izvesno da će doći do rata sa Nemačkom, pa se Britanija ubrzo pripremala za mogući sukob. Prvi svetski rat je počeo u avgustu 1914, a 7. oktobra Klementina je rodila njihovo treće dete, Saru.

Čerčil je tokom 1915. povlačio ratne poteze koji nisu dobro prošli, pa je pod pritiskom uklonjen iz Admiraliteta i degradiran na mesto kancelara Vojvodstva Lankaster. Dana 25. novembra 1915. podneo je ostavku u vladi, iako je ostao poslanik. Odlučio je da se vrati u aktivnu službu u vojsci i otišao na Zapadni front. Za dlaku je izbegao smrt kada je, tokom posete njegovog rođaka, štabnog oficira, veliki komad šrapnela pao između njih. U maju 1916. napustio je aktivnu vojnu službu i vratio se u Britaniju. U julu 1917. je imenovan za ministra za municiju, a u novembru 1918. godine, četiri dana nakon primirja u Prvom svetskom rartu, rođeno je Čerčilovo četvrto dete, Marigold.

Period posle Prvog svetskog rata

Pošto je rat završen, raspisani su opšti izbori 1918. godine i u vladi Lojda Džordža, Čerčil je 1919. postavljen u Ratnoj kancelariji kao državni sekretar za rat i vazduhoplovstvo. Bio je odgovoran za demobilizaciju britanske vojske. Čerčil se protivio potpunoj demobilizaciji nemačke vojske, smatrajući da bi ona mogla biti potrebna kao bedem protiv pretnji novoosnovanog Sovjetskog Saveza, kom je bio oštri protivnik.

Čerčil je postao državni sekretar za kolonije u februaru 1921. godine. Sledećeg meseca održana je prva izložba njegovih slika u Parizu, a Vinston je izlagao pod pseudonimom. U maju mu je umrla majka, a zatim u avgustu njegova dvogodišnja ćerka Marigold koja je umrla od infekcije krvotoka - septikomenije. Marigoldina smrt je uništila njene roditelje, a Vinstona je ta tragedija proganjala do kraja života.

U septembru 1922. rođeno je Čerčilovo peto i poslednje dete, Meri, a istog meseca je kupio imanje Čartvel u Kentu, koji je postalo njegov porodični dom do kraja života. Ubrzo je Lojd Džordžova koalicija raspuštena, a Čerčil je na opštim izborima izgubio mesto u vlasti. Do 1924. godine nije učestvovao u vlasti, a onda je tražio liberalima da se udruže sa konzervativcima protiv laburista. Konzervativci osvajaju vlast, a Čerčil je imenovan za ministra finansija.

Čerčil je ubrzo prešao kod konzervativaca. Kao ministar sastao se sa Musolinijem kog je hvalio zbog njegovog stava protiv lenjinizma. Godine 1929. godine konzervativci su poraženi na izborima, Čerčil se razilazi sa njima i na neko vreme povlači iz politike baveći se pisanjem. 

Drugi svetski rat

Tokom tridesetih godine pažnju mu je privuklo Hitlerovo naoružavanje Nemačke zbog čega je bio toliko zabrinut da je često javno govorio o tome i tražio jačanje vojske. Kada su 1939. godine Francuska i Britanija kao saveznici ušle u rat protiv nacističke Nemačke, Čerčil je imenovan za načelnika ratne mornarice istog dana kada je Britanija objavila da ulazi u rat. Ovo je bio drugi put da je imenovan na tu poziciju. Zbog ratnih neuspeha Čembrlen je podneo ostavku na mesto premijera 1940. godine i vlada je pala. Jedina osoba koja je imala smelosti da u takvim uslovima postane premijer je Čerčil. 

Čerčil je formirao vladu sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka i nazvao je „Nacionalna vlada" čime je želeo da poruči da je vreme da se prestane sa međupartijskim razmiricama i da sve snage u zemlji treba da se ujedine u borbi protiv Nemačke. Postao je vrhovni lider Ujedinjenog kraljevstva, bio je premijer i ministar rata.

Čerčilovi govori inspirisali su poraženu javnost Ujedinjenog Kraljevstva na nastavak borbe. Prvi govor koji je Čerčil održao kao premijer je ostao zapamćen kao jedan od njegovih najboljih govora u kojem se engleskom narodu obratio rečima: „Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze“. 

Francuska je pala, a Velika Britanija je sama morala da se bori protiv Nemačke. Pod Čerčilovom komandom, britanska armija je direktno odbijala sve napade neprijatelja. Bio je u odličnim odnosima sa američkim predsednikom Ruzveltom, koji je Britaniji dostavljao potreban ratni materijal bez nadoknade i brodove bez plaćanja poreza.

Dao je najveći primat avijaciji i mornarici, shvatajući da ako Britanija kao ostrvska zemlja uspe da odbije vazdušne nemačke napade, nemačka armija neće moći da pređe preko mora na britansko tlo. Tako se i dogodilo, svi napadi nemačkih borbenih aviona su 1940. godine uspešno odbijeni. Tokom rata imao je neke vrlo nepopularne i kontroverzne poteze, kao što su podrška bombardovanju Drezdena koji je imao mali vojni značaj, kao i saglasnost sa izazivanjem „Velike bengalske gladi" 1943. tokom koje je umrlo 2,5 miliona ljudi. 

Na kraju se udružio i sa Staljinom u borbi protiv nacističke Nemačke, što se pokazao kao dobar potez. Od 4. do 11. februara 1945 održana je u Jalti Krimska konferencija, samit savezničkih vođa. Dogovoren je plan za konačno razračunavanje sa Hitlerovom Nemačkom, a Josif Visarionovič Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt tom prilikom su razgovarali o posleratnoj okupaciji Nemačke

Period posle rata

Na prvim posleratnim izborima Čerčil je pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. Neki istoričari smatraju da je stav britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći da je isto tako dobro vodi i u miru, dok drugi ovaj rezultat pripisuju lošem raspoloženju naroda prema Konzervativnoj partiji. Čerčil je ostao poslanik u parlamentu kao lider Konzervativne partije. Bio je poznat kao „Ratni heroj".

Vinston Čerčil je razradio plan o „Sjedinjenim Državama Evrope", koji je poslužio kao polazna tačka za osnivanje NATO pakta i Evropske unije. Bio je žestoki protivnik komunizma, i predvideo je da se bliži vreme novih sukoba. Bio je protiv davanja nezavisnosti britanskim kolonijama Indiji i Burmi rekavši jednom prilikom: „Jedna nacija je ponosna na sebe kada potčini drugu naciju", smatrajući da sticanje nezavisnosti kolonija predstavlja degradaciju ugleda Ujedinjenog Kraljevstva. 

Drugi mandat na mestu premijera i poslednji dani

Oktobra 1951, Čerčil koji je čvrstom rukom upravljao Konzervativnom partijom u svojoj sedamdeset sedmoj godini postaje po drugi put premijer Velike Britanije, i na tom mestu je bio sve do svoje ostavke 1955. godine. Međutim, on se u ovom periodu posvetio i književnosti, pa 1953. dobija Nobelovu nagradu za književnost za knjigu „Drugi svetski rat".

Svoj osamdeseti rođendan proslavio je 1954. u Vestminsterskoj palati, a kraljica Elizabeta II proglasila ga je vitezom. Zdravstveno stanje mu se pogoršavalo, pa se aprila 1955. povukao sa mesta premijera čime je završio svoju lidersku političku karijeru. Na mestu premijera zamenio ga je Entoni Idn.

Međutim, Čerčil je odbijao da se u potpunosti povuče iz politike, pa je ostao član parlamenta i bio ponovo izabran za poslanika 1959. godine. Aprila 1963. Američki kongres kao veliko priznanje dodelio mu je državljanstvo Sjedinjenih Američkih Država. 

Dana 24. januara 1965. od posledica moždanog udara koji je doživeo devet dana pre, Vinston Čerčil je preminuo u Londonu, istog dana kada je umro njegov otac Rendolf 70 godina ranije. Njegov pogreb organizovala je britanska vlada i to je bilo najveće okupljanje državnih predstavnika iz preko 100 zemalja, predsednika država i članova kraljevskih porodica. Po njegovoj želji sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu crkve Sveti Martin u Bledonu blizu Vudstoka, nedaleko od mesta njegovog rođenja u Blenhejmu.

Pre nego što je preminuo, svojim ćerkama je rekao: „Uradio sam mnoge stvari, ali ništa nisam mogao da postignem". Njegova supruga Klementina preminula je 1977. godine i sahranjena je u istoj grobnici gde i Vinston.

Čerčil uvukao Jugoslaviju u rat

Od početka Drugog svetskog rata u Evropi 1939. godine na Kraljevinu Jugoslaviju su vršeni stalni pritisci da uđe u rat, što od strane Nemačke, što od Saveznika. Regent knez Pavle Karađorđević nastojao je da što je više moguće odloži rat u Jugoslaviji, svestan da zemlja nije sprema za sukob sa Hitlerom i da će narod stradati. Čerčil je bio jedan od onih koji je insistirao da Jugoslavija objavi rat nacističkoj Nemačkoj želeći da se Hitler okrene Balkanu, što je Pavle uporno odbijao.

Jugoslavija je potpisala pristupanje Trojnom paktu i to objavila  26. marta 1941. godine. Od Hitlera je dobila faktičku neutralnost - poštovanje suvereniteta i integriteta Jugoslavije; od Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prelaz ili transport trupa kroz zemlju u toku trajanja rata; interes Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom reorganizacije Evrope.

Pavle je znao da je to najbolja odluka, jer bi u slučaju rata najviše stradali Srbi, Hrvati i Slovenci bi verovatno sklopili nagodbu sa Hitlerom, a nažalost baš to se i desilo. Čerčilovoj Britaniji nije odgovaralo da Jugoslavija ne uđe u rat, pa se spremala da izvrši državni udar u Jugoslaviji, što se vidi iz razgovora Idna i britanskog ambasadora u Jugoslaviji Kembela.

Idn je rekao Kembelu „da je ovlašćen u punoj meri da preduzme sve što smatra ispravnim kako bi se preduzele mere za promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara“. Rekao je da uspešan udar svakako treba da bude vojni udar. Državni udar organizovan je 27. marta. Britanija, u koju je Pavle toliko verovao, izdala je i njega i Jugoslaviju. Hitler je napao Jugoslaviju 6. aprila i Beograd sravnio sa zemljom, zemlja je rasparčana i okupirana, a 10. aprila formirana je zločinačka Nezavisna Država Hrvatska.

Državni udar je, dakle, isplanirala britanska Služba za specijalne operacije (SOE). Osnovali su je 1940. godine Čerčil i ministar ratne privrede Hju Dolton. Njen glavni zadatak bio je organizovanje sabotaža i subverzija, a glavni rukovodilac službe bio je Dolton. On je 28. marta 1941. poslao pismo predsedniku vlade Velike Britanije Vinstonu Čerčilu u kom je, između stalog, rekao „Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže.“

Služba je podmićivala mnoge srpske stranke, vršila britansku propagandu preko novina, uticala na ostavke tri ministra tokom glasanja o Trojnom paktu... Čak se razmišljalo i o dizanju voza u vazduh koji se vraćao iz Beča posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, a u kom su se nalazili Cvetković i Cincar-Marković. Međutim, od toga su odustali. Kada je državni udar izvršen, Čerčil je patetično izjavljivao da je Jugoslavija pronašla „svoju dušu“. Vlada Dušana Simovića je ubrzo priznata kao vlada Jugoslavije, a knez Pavle je postao izdajnik.

Velika Britanija je brzo počela da podržava komuniste u Jugoslaviji, dok je istovremeno od komunizma u Rusiji zazirala. Godine 1953. predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito je došao u petodnevnu posetu Londonu, što je bila prva zvanična poseta jednog komunističkog lidera Velikoj Britaniji. Tito i Čerčil su se susretali i kasnije, pa su se 1960. godine zajedno našli i na jahti Aristotela Onazisa tokom krstarenja Sredozemljem, kada su posetili i Split.

Prema jednoj teoriji zavere, Tito je bio vanbračni sin Vinstona Čerčila. O ovome ne postoji nijedan dokaz, već samo tvrdnja jednog monaha, oca Tadeja. Tadej je u jednom razgovoru pomenuo da je ispovedao nekog čoveka koga je opseo „zloduh" koji je imao uvida u razne ljudske grehe. Taj demon mu je preko tog čoveka ispričao da je Tito sin „Čerčila i neke jevrejske prostitutke". Istoričari odbacuju ovaj mit kao neosnovan, jer nije potkrepljen nijednim dokazom. 

Pogledajte u galeriji kako je izgledala poseta Tita Londonu 1953. godine:

Čerčil vanbračni sin kralja Milana?

Teorija prema kojoj je Čerčil plod ljubavne afere kralja Milana Obrenovića i Čerčilove majke Dženi spada među najstarije i najpopularnije. Ona proističe iz činjenice da je kralj Milan zaista poznavao Dženi i da je (sudeći po dnevnicima njene sestre) neko vreme bio u vezi s njom. Ona ga opisuje kao „jednog od najnecivilizovanijih ljudi koje je ikad upoznala", ali priznaje da ih je obe fascinirao.

Milan Obrenović i Lejdi Čerčil su se upoznali 1867. godine u Parizu za vreme studija. Oboje su se kretali u evropskom visokom društvu i bili skloni avanturama, tako da ova teza na prvi pogled deluje verovatno. Međutim, istoričari navode da je to samo jedna od mnogih priča koje su u vezi sa srpskim kraljem iz dinastije Obrenovića. 

Čerčil je prema Staljinovim zapisima tokom konferencije na Jalti bio najglasniji da se u Jugoslaviji ukine monarhija, da se uspostavi komunistički režim, a kraljevo zlato prebaci na Titovo ime, što je zbunjivalo Staljina i Ruzvelta. Zbog toga je Staljin navodno zapitao Čerčila da li ima neke lične razloge za ukidanje monarhije i rekao mu: „Da ti neki srpski kralj lično na žulj nije stao?”

Političar koji je ostavio večni trag

Velika Britanija je tokom vlasti Vinstona Čerčila doživela i mračne i sjajne trenutke, izgubila je mnoge svoje kolonije, ali je zadržala veliki uticaj u svetu. Čerčil je služio svojoj naciji u istorijskom periodu koji se pokazao kao jedan od najtežih u povesti Velike Britanije i sigurno se upisao u knjigu najistaknutijih svetskih ličnosti 20. veka, a istorija će o njegovim delima tek donositi sud.

Sedam činjenica o iskrcavanju u Normandiji: