Rastko je pobegao od kuće da bi se zamonašio, a onda je postao svetac: Njegove mošti je spalio Albanac, u ovom srpskom manastiru mu počiva ruka

Lik Svetog Save naslikan je na zidovima gotovo svake starije srpske crkve i nalazi se u školskim učionicama i prostorijama fakulteta svih srpskih univerziteta. Rođen kao Rastko, najmlađi sin rodonačelnika dinastije Nemanjić, bio je prvi srpski prosvetitelj i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve. Njegova uloga u razvijanju diplomatije, školstva, kulture i duhovnosti u srednjovekovnoj Srbiji velika je toliko da je večno zadužio naš narod.

Rastko je bio znatno mlađi od svoje braće, a Nemanja je već bio u podmaklim godinama kada ga je dobio. Razlikovao se od svojih vršnjaka, vreme je stalno provodio nad knjigom. Imao je izrazito plave oči, za njega se govorilo da se nikada nije smejao, a da je uvek bio nasmejan. Na dvoru je dobio bogato hrišćansko obrazovanje, a kada je napunio 15, 1190. godine, otac mu je dao na upravu deo države, oblast Zahumlje ili Hum (južni deo Dalmacije). Do tada je Zahumljem upravljao Nemanjin brat, knez Miroslav.

Svojom oblašću Rastko je upravljao oko dve godine gde je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Kako je vreme prolazilo, shvatao je da vladanje nije ono što ga zanima. Povremeno je posećivao svoje roditelje u Rasu i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju. Tokom jedne posete na Nemanjin dvor došli su svetogorski monasi - Srbi i jedan Rus.

Rastko postaje monah Sava

Posle dugih razgovora sa svetogorskim monasima, Rastko je shvatio da je njegov životni poziv monaštvo i služenje Bogu i odlučio da ode na Svetu Goru. Skovao je plan kako da pobegne sa dvora - rekao je roditeljima da sa društvom ide u lov. Tokom lova udaljio se od društva i otišao ka jugu gde je sustigao svetogorske monahe koji su ga čekali, pa su zajedno nastavili ka ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori.

Zabrinuti Nemanja je, naravno, organizovao poteru za Rastkom, koja je uspela da ga pronađe na Svetoj Gori dok se još uvek nije zamonašio, već je bio iskušenik. Jedne noći, dok su Nemanjini ljudi spavali, Rastko je primio monaške zavete u manastiru Svetog Pantelejmona. Kršteno ime je zamenio novim monaškim imenom - Sava, i tako započeo novi put kada je imao samo 17 godina.

Pratnja koju je poslao Stefan Nemanja bila je zaprepašćena ujutru kada je videla da se Rastko zamonašio. On im je dao svoju prinčevsku odeću, pramen kose i pismo za roditelje, kao dokaze da je živ, i ostao u manastiru poslavši ih nazad u Ras.

Posle nekoliko meseci boravka u Pantelejmonu, Sava je 1193. godine prešao u grčki manastir na Svetoj Gori - Vatoped. Naučio je grčki jezik i vreme provodio u molitvi i obrazovanju. Manastirska biblioteka je bila bogata, prepuna svetih knjiga pomoću kojih je Sava gradio svoju duhovnost i karakter po uzoru na najbolje primere.

Sava je na Svetoj Gori radio sve što i ostali monasi. Pored toga što se stalno obrazovao, čitao crkvene kanone i proučao vizantijsko građansko zakonodavstvo, on je i lovio ribu, pekao hleb, radio u polju, sekao drva, brao masline… Nikada se nije žalio na umor i uvek je bio nasmejan. Iz Rasa su Vatoped često stizali novac bogati pokloni, zahvaljujući kojima je Sava podizao nove manastirske zgrade i tri crkve i podmirivao razne manastirske potrebe.

Zbog njegovog velikog doprinosa Vatopedu, uprava manastira je Savu odlikovala priznanjem „Drugi osnivač Vatopeda” (prvi je bio car Teodosije Veliki). Jedna stvar mu je ipak padala teško, ta da srpskih monaha u svetogorskim manastirima ima mnogo, a da nemaju svoj dom. Tako je kod njega nastala ideja o gradnji jednog srpskog manastira za Srbe svetogorce, što se i ostvarilo 1198. godine.

Monašenje Savinih roditelja i osnivanje Hilandara

Sava je bio dobro obavešten o događanjima u Srbiji. Sa svojim roditeljima često je razmenjivao pisma i uticao na njih da ostave državu i zamonaše se. Na državnom saboru 25. marta 1196. godine na Blagovesti, vlast i titulu velikog župana Stefan Nemanja dao je srednjem sinu Stefanu, kasnije nazvanog Prvovenčani (prvi ovenčan kraljevskom krunom).

Istog dana, Nemanja i Ana su se zamonašili i dobili imena Simeon i Anastasija. Ubrzo posle obreda monašenja su se rastali, Nemanja je otišao u svoju zadužbinu, manastir Studenicu, a Ana u manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije, koji je Stefan Nemanja podigao za nju, a smatra se najstarijom njegovom zadužbinom.

Simeon je u Studenici kao monah proveo godinu i po dana, a onda je otputovao na Svetu Goru 8. oktobra 1197. godine u manastir Vatoped gde se posle više godina susreće sa svojim sinom. U narednom periodu Simeon i Sava su obnavljali manastirske crkve, gradili konake, sadili vinograde i voćnjake i na svaki drugi način pomagali manastir.

Sava je u novembru 1197. godine odlučio da ode u Carigrad da od cara Aleksija III Anđela, koji je bio tast Simeona (njegova ćerka Evdokija bila je prva žena Simeonovog sina Stefana), zatraži da dopusti obnovu ruševina manastira Hilandar koje su pripadale Vatopedu. Car je dao odobrenje da se manastir obnovi. Međutim, Sava i Simeon dolaze na ideju da na ruševinama podignu nov manastir, koji će pripadati Srbima.

U junu 1198. godine car Aleksije potpisuje povelju kojom odobrava Savi i Simeonu podizanje srpskog manastira Hilandar. U povelji je car naglasio da se „manastir Hilandar udostojio potpune slobode i da se stavlja pod upravu gospodina Simeona, bivšega velikog župana, i njegova sina, gospodina Save kojima dopušta pravo da ga ukrase kako hoće. To će biti manastir za ljude srpskoga naroda koji se odaju monaškom životu. Manastir neće biti nikome podložan, nego samostalan, samovlastan i samoupravan…” Povelju je Sava lično uzeo od cara.

Manastirska crkva je u kratkom roku bila sagrađena. Velike priloge slao je veliki župan Stefan, Savin brat. Sava je kupovao zemljište oko Hilandara da bi ga učinio što nezavisnijim. Srpski monasi koji su do tada živeli u stranim manastirima prešli su u Hilandar kada su radovi bili završeni, kao i Simeon i Sava, koji je i u gradiću Kareja na Svetoj Gori sagradio svoju isposnicu sa crkvom i tu voleo da boravi često.

Simeonova smrt i borba dva brata za presto

Iznuren od starosti i bolesti, Simeon je preminuo 13. februara 1199. u 86. godini (prema novijim podacima, verovatnije je da u pitanju 1200. godina). Savi je rekao da želi da njegovo telo bude preneto u Srbiju u manastir Studenicu, u grobnicu koju je pripremio nekoliko godina ranije. Umro je u njegovom naručju, mirno i tiho. Sahranjen je u Velikoj crkvi hilandarskoj.

Savi je odlazak oca teško pao. Povukao se u samoću, i sve češće boravio u svojoj isposnici u Kareji, gde je postio do granice gladovanja i stalno se molio Bogu. U isposnici je napisao Karejski tipik, spis na pergamentu u obliku svitka. Ovaj tipik je jedan od najstarijih sačuvanih srpskih dokumenta, spomenik duhovnosti, jezika i književnosti srpskog naroda. Sadrži uputstva i pravila za monaški i isposnički život. Original tipika čuva se u riznici manastira Hilandar.

Iz Srbije su stizale vesti o sukobu Savina dva brata, Vukana i velikog župana Stefana. Čim je Nemanja preminuo, tihi sukob koji je postojao među braćom pretvoren je u građanski rat. Naime, stariji Vukan bio je nezadovoljan time što je njegov mlađi brat imenovan velikim županom, smatrajući da on ima veće pravo na presto. Političko stanje u Srbiji postalo je vrlo nestabilno.

Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stevana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202. godine). Stefan se sklonio u Bugarsku i odatle, pomoću bugarskog cara Kalojovana, organizovao je protivnapad da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (1204. godine). Četiri ratne godine iscrpile su i unazadile Srbiju, upropastile ekonomiju, a stanovništvo se iseljavalo zbog gladi. U to vreme trajao je i Četvrti krstaški rat, kada su vojnici zapadne Evrope opljačkali Carigrad i zaveli teror.

Između 1200. i 1204. godine, Sava je bio rukopoložen najpre za jerođakona i jeromonaha, a onda i za arhimandrita u Solunu. Godine 1200. napisao je Hilandarski tipik na pergamentu. Tipikom je odredio norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizaciju manastirske uprave. Nije sačuvan original, već rani prepis u obliku pergamentnog kodeksa u Hilandaru i verovatno potiče iz dvadesetih godina XIII veka.

Posle pada Carigrada u aprilu 1204. godine, krstaši su počeli da nameću svoju vlast Svetoj Gori, manastiri su pljačkani, a monasi mučeni. Shvativši da Simeonove mošti nisu bezbedne na Hilandaru, Sava uz savete braće odlučuje da ih 1208. godine, uz velike opasnosti na putu, prenese u Srbiju.

Kada je otvorena Simeonova grobnica, ugledali su njegovo netruležno telo. Mošti osnivača dinastije i bivšeg vladara, dočekane su sa strahopoštovanjem u Srbiji i svečano sahranjene u mermernoj grobnici u Studenici. Nad svetim očevim moštima, Sava je Vukana i Stefana pomirio zauvek.

Boravak u Srbiji

Na molbu svog brata Stefana, Sava je ostao u Srbiji i rukopoložen je za starešinu manastira Studenice. Tada je imao najmanje 33 godine, bio je dosta zreliji i odlučio je da sredi stanje u crkvi u Srbiji. Studenica je postala središte crkvenog i književnog stvaralaštva u Srbiji. Sava je u manastiru 1208. godine sastavio Studenički tipik, po uzoru na Hilandarski. On uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta.

Studeničkim tipikom osniva se u Studenici i prva bolnica u Srbiji. U tipiku se govori o detaljima organizacije bolnice u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon lečenja otpuštani sa otpusnom listom. Pored uputstava za rad bolnice, Sveti Sava je propisao i zabranu nadrilekarstva.

Prva glava Studeničkog tipika jeste žitije Svetog Simeona, osnivača Studenice. To je danas najstarije sačuvano žitije za koje se pouzdano zna da ga je napisao srpski pisac. Sveti Sava se zbog toga naziva i osnivačem srpske književnosti. Studenički tipik nije sačuvan u originalu, ali postoje kasnije nastali prepisi. Sava je u blizini Studenice izgradio isposnicu gde se povlačio u samoću i molitvu.

Putujući srpskim zemljama, Sava je pričao sa narodom i propovedao veru. Shvatio je da nezavisnost države u tom periodu nije moguća i bez nezavisnosti crkve. Odmah je krenuo da radi na tom pitanju, pa je sa bratom Stefanom odlučio da sagradi središte buduće srpske crkve - manastir Žiču. Za podizanje manastira odabrano je uzvišenje na desnoj strani Ibra. Stefan je finansirao izgradnju, najbolje zanatlije i majstori podizali su manastir.

Sava je punih 10 godina boravio u Srbiji. Stefan se u međuvremenu razveo od vizantijske princeze Jevdokije i 1217. godine venčao sa Anom Dandolo, unukom moćnog mletačkog dužda Enrika Dandola. Ana je bila rimokatolkinja, i ovaj politički brak predstavljao je skretanje Stefana ka Rimu, smatrajući da će time ukloniti pretnju Mletaka i Ugara koja je stalno postojala, a koje se Stefan plašio.

Stefan je posle sklapanja ovog braka tražio od rimskog pape Inoćentija III da mu pošalje kraljevsku krunu. Pretpostavlja se da je za tu uslugu Stefan morao da obeća da će priznati papsku vlast i primiti rimokatoličku veru. Srbija bi na taj način dobila obezbeđenje od rimokatoličkih neprijatelja i potpuno priznanje državne nezavisnosti. Papa je preko splitskog biskupa poslao krunu Stefanu 1217. godine.

Stefan je krunisan za kralja Raške, međutim zbog ovoga se sukobio sa bratom Savom, koji je odlučio da napusti Srbiju. Vratio se u Hilandar 1217. i tamo prveo dve godine. Od širenja rimokatolicizma u Srbiji nije bilo ništa, jer narod nije želeo da odstupi od puta pravoslavlja. Sava je prema rimokatoličanstvu osećao odvratnost, strah i nepoverenje još od vremena kad su krstaši hteli da pokore Svetu Goru posle zauzimanja Carigrada, pljačkajući je i napadajući sveštenike.

Sava postaje prvi srpski arhiepiskop

Srpska crkva bila je podređena Ohridskoj arhiepiskopiji, i sastojala se od samo tri episkopije: Raške, Lipljanske i Prizrenske, u kojima su vladike bili Grci. Bilo je potrebno ojačati pravoslavnu crkvu u Srbiji, pogotovo posle papinih pretenzija i davanja krune Stefanu. Sava je tokom boravka na Svetoj Gori odlučio da od vaseljenskog patrijarha zatraži autokefalnost. Sa time se saglasio i Stefan, s kojim se Sava tokom 1218. godine dopisivao.

Vaseljenski patrijarh Manojlo je u tom periodu stolovao u Nikeji, s obzirom na to da su rimokatolički krstaši okupirali Carigrad. Sava je 1219. godine otišao kod patrijarha u Nikeju, gde mu je izložio duhovne potrebe srpskog naroda, i zašto je bitno osamostaljenje srpske crkve. Patrijarh je razumeo da će se time zadati veliki udarac papinim pretenzijama ka istoku, kao i bogumilskoj jeresi, i odlučuje da usliši Savinu molbu.

Uz prisustvo mnogobrojnog grčkog i srpskog sveštenstva, kao i cara Teodora, patrijarh Manojlo je 1219. godine hirotonisao Savu Nemanjića za prvog srpskog arhiepiskopa. Tada je patrijarh napisao: „Ja, Manojlo, Vaseljenski Patrijarh grada Konstantinopolja, novog Rima, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, posvetih Savu, Arhiepiskopa svih srpskih zemalja, i dadoh mu, u ime Božje, vlast da posvećuje episkope i đakone na teritoriji njegove zemlje, da veže i oprašta grehe ljudima i da uči i krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Prema tome, svi vi pravoslavni hrišćani slušajte njega, kao što ste slušali mene.”

Zakonopravilo Svetoga Save

Posle hirotonisanja u Nikeji, Sava se vratio na Svetu Goru, pa je potom sa monasima otišao u Solun gde je u manastiru Filokal završio sastavljanje Nomokanona, to jest zbornika crkvenih i građanskih propisa, poznatog i kao Zakonopravilo ili Krmčija.

Zakonopravilo Svetog Save je prvi i najstariji poznati srpski pravni akt objavljen 1220. godine na narodnom srpskoslovenskom jeziku. Zakonopravilo se smatra prvim srpskim ustavom jer je regulisalo široku sferu ne samo crkvenih, već i građanskih odnosa u Srbiji. Sava je odabrao tekstove iz pravnih zbornika Istočnog rimskog carstva (Vizantije), preveo ih i prilagodio našem podneblju svojim tumačenjem i dopunama.

Dakle, Zakonopravilo nije samo običan prevod rimskih propisa. Knjiga je teška 7 kilograma i ima 800 strana, sastoji se od 70 glava od kojih 6 uvodnih, 44 crkvenog prava i 20 svetovnog prava. Zakonopravilo ima više sačuvanih prepisa od kojih je najstariji Ilovički prepis nastao 1262. godine u manastiru Svetog Arhanđela Mihaila na Ilovici, gde se nalazilo sedište Zetske episkopije. Ilovički prepis su ustaše za vreme NDH ukrale. Prepis se i danas, posle osam decenija od kraja rata, nalazi u Zagrebu u biblioteci Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti i nije vraćen našoj Narodnoj biblioteci.

Zakonopravilo Svetog Save sadrži pravila o socijalnoj pravdi, zaštiti siromašnih, starih, nemoćnih i ljudi sa posebnim potrebama, posebna pažnja se posvećuje zaštiti udovica, humanizuje se položaj robova i time pravi otklon od surovog rimskog robovlasničkog društva. Zakonopravilo je služilo kao osnov za mnoga kasnija srpska zakonodavstva, koristilo se i u Bugarskoj i Rusiji u kojoj je i štampan u dva navrata u 17. veku, pa preštampavan u 18. i 19. veku.

Ogroman značaj i uticaj Zakonopravila na celokupan život u Srbiji vidi se u tome što je ono na snazi 130 godina do donošenja Dušanovog zakonika a značaj nije izgubilo ni kasnije, vekovima je služilo kao izvor za zakone i povelje među kojima je i Zakon Prote Mateje Nenadovića iz 1804.

Jedan od ciljeva Zakonopravila bio je da Srbiju potpuno oslobodi od zavisnosti bilo koje druge države kao i da isključi prevlast državne nad crkvenom vlašću i obrnuto, pa je razvio učenje o simfoniji - njime se država i crkva obavezuju na saradnju za dobrobit naroda. Dakle država i crkva ne mogu zadirati jedna drugoj u upravljanje, isključuje se zloupotreba vlasti. Srbija u 13. veku ovim putem dobija podelu na svetovnu i duhovnu vlast i proklamuje nezavisnost jedne od druge, uz obavezu o međusobnoj saradnji.

Zakonopravilo detaljno govori o porodičnom pravu - braku kao i o krivičnim delima. Iz tog razloga su profesori pravnog fakultata učestvovali u njegovom prevodu na savremeni srpski jezik, pa je prvi prevod celokupnog dela izašao tek 2020. godine u izdanju Mitropolije dabrobosanske. Zakonopravilo se na pravnim fakultetima u Srbiji površno obrađuje, dok je istovremeno deo programa na Pravnom fakultetu u Belorusiji.

Zakonopravilo je dokaz da je Srbija oduvek deo Evrope i velikih civilizacija. Ono je dokaz kontinuiteta pravnog poretka Istočnog Rimskog carstva. U njemu se nalaze Justinijanovi zakoni, Prohiron (Gradski zakon), odluke svih Vaseljenskih sabora, tumačenje Aristinina i Zonare… gotovo svi najnoviji zakoni Istočnog Rimskog carstva tog vremena prilagođeni prilikama u Srbiji.

Povratak u Srbiju i krunisanje kralja Stefana Prvovenčanog

Godine 1220. Sava se vratio u Srbiju. Dočekali su ga sinovi njegovog brata Stefana, Radoslav i Vladislav. Sava je odmah krenuo u organizaciju srpske crkve, osnovano je devet novih eparhija: Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno, Prizren, Prevlaka i Stoalc na Pelješcu. Sedišta svih eparhija bila su u manastirima, a Žiča je postala središte Arhiepiskopije.

Na Spasovdan 1220. godine održan je opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, sedištu Arhiepiskopije. Na saboru je arhiepiskop Sava ustoličen za arhiepiskopa srpskog, a onda je ponovo krunisao (ovenčao) svog brata Stefana za kralja sa titulom „kralj svih Srpskih zemalja i Primorja”. Ova dva događaja simbol su pune nezavisnosti srpske države i crkve. Stefan je nazvan Prvovenčani kao prvi krunisani kralj iz loze Nemanjića.

Kao iguman Studenice, a zatim i arhiepiskop srpske crkve, Sava je za svog brata i Srbiju obavljao i diplomatske poslove. Odnosi između njih bili su veoma dobri, i zajedno su radili na razvijanju srpske države i crkve. Kada je već ostario, Stefan je zamolio Savu da ga zamonaši. Dobio je monaško ime Simon. Umro je naslonjen na grudi svog brata Save 24. septembra u drugoj polovini dvadesetih godina 13. veka (najverovatnije 1227. ili 1228. godine).

Simon je svečano sahranjen u manastiru Studenica, a posle nekog vremena mošti su prenete u njegovu zadužbinu Žiču. Do danas su njegove mošti prenošene barem 15 puta, a od 1839. počivaju u Studenici. Posle Simonove smrti, Sava je za kralja krunisao njegovog sina Stefana Radoslava.

Odlazak Save u Svetu Zemlju

Posle krunisanja kralja Stefana Radoslava, Sava je krenuo na hodočašće u Svetu zemlju. Godine 1229. stigao je u Jerusalim i postao prvi srpski princ i arhijerej koji se poklonio grobu Isusa Hrista. Posetio je i jerusalimskog patrijarha Atanasija i boravio u njegovoj rezidenciji. Sa patrijarhom ili sam služio je liturgije u hramu Vaznesenja. Posle dužeg boravka u Jerusalimu, krenuo je u posetu ostalim svetim mestima u Palestini, kao što su Vitlejem i Nazaret.

U manastiru Svetog Save Osvećenog na Zapadnoj Obali u Palestini, Sava je od monaha dobio na poklon žezlo i dve ikone Presvete Bogorodice. Žezlo se danas čuva u riznici manastira Mileševa i jedini je sačuvan lični predmet Svetog Save. Žezlo je napravljeno od pozlaćenog srebra. Visine je 143 centimetara i optočeno je poludragim kamenjem, a u glavi žezla se nalazi gorski kristal.

Prema predanju, osnivač manastira Sava Osvećeni je pred kraj života rekao monasima da će u budućnosti njihov manastir posetiti jedan veliki arhiepiskop koji je njegov imenjak iz daleke zapadne zemlje. Kada dođe, rekao je da mu se predaju žezlo i dve ikone. Tako se i dogodilo, a Sava se posle toga vratio u Srbiju, 1230. godine. 

Sava je u Svetoj zemlji podigao konake za srpske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Svetog Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.

Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova. Prilikom obilaska Siona, sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, Sava je kupio kuću Svetog Jovana Bogoslova tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala Tajna večera. Kuću je otkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Stefana Radoslava.

Ponovni odlazak u Palestinu i smrt

U Srbiji je nezadovoljna vlastela 1233. godine zbacila kralja Stefana Radoslava, a na presto je došao njegov brat Stefan Vladislav. Sava je prvo oklevao da kruniše novog kralja, ali je zatim shvatio da se sukob braće neće time izbrisati i krunisao je Vladislava krajem 1233. Radoslav se zamonašio i do kraja života kao monah Jovan živeo u Studenici. 

Bližeći se šezdesetoj godini, Sava je odlučio da se povuče sa mesta arhiepiskopa. Za svog naslednika izabrao je Arsenija, igumana Žiče. Posle hirotonisanja Arsenija, uputio se ponovo ka Svetoj Zemlji. Isplovio je iz Staroga Grada (današnje Budve) lađom na daleki put. Poklonio se ponovo svetinjama u Palestini i sastao sa patrijarsima.

Sa tog dugotrajnog putovanja u Jerusalim Sveti Sava se nije vratio u Srbiju. U povratku prolazio je kroz Bugarsku gde su ga svečano dočekali bugarski car Asen i patrijarh Joakim. Tu je preminuo oko ponoći 14. januara 1235. godine u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Smatra se da je preminuo od zapaljenja pluća. Sahranjen je uz najveće počasti u crkvi Četrdesetorice Mučenika u Trnovu.

Bugari su želeli da zadrže telo Svetog Save, ali je srpski kralj Stefan Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena II, otišao ka tastu da ga moli za Savino telo. Asen je izašao u susret zetu i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati iz Trnova u Srbiju. Kada su otvorili kovčeg, naišli su na Savine netruležne mošti. Tako je srpski kralj svečano sahranio mošti svog strica u svojoj zadužbini manastiru Mileševi.

Spaljivanje moštiju

Mošti su počivale u Mileševi sve do 1594. (ili 1595) godine, kada ih je Sinan-paša, koji je bio albanskog porekla, tokom Banatskog ustanka uzeo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila. Ovime je želeo da kazni Srbe koji su podigli veliki ustanak protiv turske vlasti. Srbi su se okupljali oko moštiju Svetog Save da mole za utehu i lek. Mošti su za naš narod bile izvor nadahnuća u turskom ropstvu, a veliki broj muslimana je, pored pravoslavaca, takođe posećivao Savine mošti dok su se nalazile u Mileševi dobijajući utehu i isceljenje.

Pre spaljivanja moštiju, spašena je ruka Svetog Save koja se do 2007. godine nalazila u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja, a onda je vraćena Mileševi. Od spaljivanja moštiju, kult Svetog Save je masovno počeo da se širi među srpskim narodom, ali i među Bugarima, Rusima i Grcima. „Tako se prah Svetog Save rasu po celom Srpstvu", napisao je jedan naš pisac.

Spaljivanjem moštiju Svetog Save, Sinan-paša je samo dodatno ojačao veru Srba, pa tako Himna Svetom Savi kaže: „Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali, al ne spali slave, niti spomen Save!"

Sava je za sveca proglašen 1775. godine, a od 1823. godine, po naredbi kneza Miloša Obrenovića pa sve do danas, Sveti Sava se slavi kao školska slava 27. januara u svim srpskim školama širom Balkana, kada ga Srpska pravoslavna crkva praznuje kao svetitelja.

Po Svetom Savi je nazvano više osnovnih škola i gimnazija u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. U Bukureštu postoji elitna rumunska gimnazija „Sveti Sava”.

Hram Svetog Save

Svetosavski hram u Beogradu je najveća pravoslavna crkva u Srbiji, najveća pravoslavna crkva na Balkanu koja je u upotrebi i jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu. Hram se nalazi na Vračarskom platou u Beogradu.

Na 300. godišnjicu od spaljivanja moštiju Svetog Save 1895. godine, grupa srpskih pravoslavnih vernika osnovala je Društvo za podizanje Sabornog hrama Svetog Save na Vračaru, sa idejom da se na mestu spaljivanja njegovih moštiju podigne saborni hram. Nije postignuta saglasnost oko tačne lokacije spaljivanja moštiju, jer je pojam Vračara u 19. veku obuhvatao izuzetno veliki prostor, ali je odlučeno da mesto podizanja hrama bude plato u opštini Vračar. Danas se smatra da se spaljivanje dogodilo na brdu „Čupina umka”, na Tašmajdanu, na mestu između današnje Crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.

Odbor za izgradnju hrama, na čelu sa patrijarhom Varnavom, 1930. godine, odabrao je arhitekte Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka kojima je poverena izrada projekta. Hram je trebalo da po dimenzijama i arhitekturi replicira Aja Sofiju. Dok novi hram ne bude završen, podignuta je mala crkva Svetog Save pored.

Kamen temeljac je položen 1935. godine, a 1941. napadom nacističke Nemačke gradnja je zaustavljena. Nedovršeno zdanje su nemački vojnici i jugoslovenski partizani koristili kao skladište i parkiralište. Na vlast su posle rata došli komunisti, koji nisu dozvoljavali nastavak izgradnje hrama. Dozvola je dobijena tek posle smrti Josipa Broza, 1984. godine. Za novog arhitektu imenovan je Branko Pešić, koji je dobio zadatak da nastavi započeti projekat. U hramu je 12. maja 1985. godine održana liturgija kojoj je prisustvovalo preko 90.000 ljudi.

U junu 1989. godine, betonska središnja kupola hrama, teška 4.000 tona i izgrađena u potpunosti na zemlji, uspešno je podignuta za četrdeset dana na sadašnji položaj, na visinu od 40 m. Površina hrama Svetog Save je 4.500 metara kvadratnih. Tokom sankcija i ratova devedesetih, gradnja hrama je ponovo bila obustavljena. Na inicijativu premijera Srbije Zorana Đinđića, posle promene vlasti osnovan je konzorcijum za prikupljanje novca, kojem je 2002. godine, zvanično vraćeno ime Društvo za izgradnju hrama Svetog Save. Gradnja hrama je nastavljena, a eksterijer je završen 2004. godine. 

Predsednik Rusije Vladimir Putin, posetio je hram u januaru 2019. godine i izjavio da će Rusija finansirati deo radova u enterijeru hrama. Živopisanje unutrašnjosti hrama izvedeno je u tehnici mozaika, za šta je u velikoj meri bila zaslužna Ruska akademija umetnosti. Mozaik u glavnoj kupoli obezbeđen je donacijom Rusije, dok je veći ostatak mozaičke obloge finansirala Srbija. Od 2005. godine Pošta Srbije je prikupljala sredstva putem dobrotvornih markica u vriednosti od 10 dinara uz svaku pošiljku, koje su prilikom slanja pošiljki bili obavezni da plate svi građani Srbije bez obzira na veroispovest.

Sedam metara ispod hrama, izgrađena je crkva Svetog cara Lazara, ukupne površine oko 1,800 m², sa riznicom Svetog Save i kriptom patrijarha Srpske pravoslavne crkve, u koju je planirano da se sahranjuju patrijarsi. Prvi patrijarh sahranjen u kripti je patrijarh Irinej 2020. godine.

Na Svetosavskom platou ispred hrama Svetog Save na ulazu iz Katanićeve ulice nalazi se spomenik Svetom Savi postavljen 2003. godine. Spomenik je dar ruskog vajara i akademika Vjačeslava Mihajloviča Klikova, a na postamentu su ispisane reči Svetog Save: „Sopstvenim radom sve postigni”.

Nasleđe Svetog Save

Kult Svetog Save je u našem narodu počeo da se razvija već posle nekoliko godina od njegove smrti. Ovo nije čudno s obzirom na to šta je sve on uradio za srpski narod. Narod se okupljao na njegovom grobu u Mileševi moleći za lek i snagu da izdrži u borbi sa nevoljama koje su ga snalazile kroz istoriju. 

Bosanski ban Tvrtko I Kontromanić se 1377. godine krunisao baš u Mileševi, nad grobom Svetog Save, za kralja Srba, Bosne, Primorja i Humske zemlje, birajući namerno zadužbinu Nemanjića da bi naglasio vezivanje za staro nasleđe, videvši sebe kao naslednika Nemanjića. Njegova baka po ocu je Jelisaveta Nemanjić, ćerka kralja Dragutina. Od tada se Tvrtko, po običaju srpskih vladara, naziva Stefan Tvrtko.

Srpski vlastelin Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine u manastiru Mileševa proglasio „hercegom od Svetog Save”, a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina.

Pored brojnih hramova i spomenika posvećenih velikom srpskom svetitelju, u njegovu čast napisane su i mnoge pesme. Pored „Himne Svetom Savi", tu su i pesme „Savin monolog" Desanke Maksimović, „Život Svetog Save" Vaska Pope, „Sveti Sava" Vojislava Ilića, „Sveti Sava na Golgoti" Alekse Šantića, „Priča o Svetom Savi" Matije Bećkovića i mnoge druge.

Sveti Sava ima ogroman značaj za srpsku kulturu, veru, državu i opstanak uopšte. U njegovo vreme pri manastirima su otvarane škole i bolnice, trudeći se da među narodom širi veru, ali i pismenost i nauku. Manastiri u Srbiji nisu bili samo centri duhovnosti, već i centri kulture, književnosti i nauke. Zato se njegova ikona danas nalazi u svim srpskim školama, ikona prvog srpskog prosvetitelja i jednog od temelja na kojem počiva srpska država.

Himna Svetom Savi na molebanu u Hramu Svetog Save: