"Maro, volim te kao Boga, ali kad se setim da si Srpkinja, zadavio bih te" Zvali su ga "balkanski kasapin", dosuđena mu smrtna kazna, a ovako je skončao

Godine 1986. sve oči bile su uprte u Jugoslaviju. Svetske novinske agencije pratile su suđenje ustaškom zločincu Andriji Artukoviću, ministru policije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čije je okrutno ministrovanje bilo doba najcrnjeg terora nad Srbima tokom postojanja NDH. Preko 40 godina živeo je mirno u Sjedinjenim Državama i izbegavao pravdu, ali mu je na kraju ipak suđeno u istoj zgradi gde je nekada potpisivao naredbe i zakone protiv Srba, Jevreja i Roma. Kako je uhvaćen ovaj čovek, koji je dobio nadimak Balkanski kasapin?

Familija Artuković je nekada bila pravoslavna i nosila je prezime Čuljak. Rodonačelnik porodice, Filip Čuljak, je imao nadimak Artuk. Godine 1870. njegovi potomci odbacuju prezime Čuljak i dotadašnji nadimak pretvaraju u prezime, pa postaju Artukovići i prelaze u katoličanstvo. Sve ovo se dešava u vreme kada katolički emisari grade novu crkvu na tom području i šire katoličanstvo.

Deca u ustaškom logoru Jasenovac:

Andrija je u Širokom Brijegu završio Franjevačku klasičnu gimnaziju. U gimnaziji je uzeo ime fra Domagoj, a o njemu je zapisano: „Dana 5. 4. 1920. otpušten je iz Reda i zavoda klerik fra Domagoj Artuković jer se pokazalo da nema zvanja za sveštenički stalež". Maturirao je u mostarskoj Velikoj gimnaziji, a studije prava završio je u Zagrebu. Tamo se sprijateljio sa Jozom Dumandžićem, koji je takođe bio iz Klobuka kod Ljubuškog, a koji će kasnije kao i Andrija biti jedan od ustaških ministara u NDH.

Za vreme studija Artuković se družio sa Srbima. Pričalo se da se zaljubio u jednu Srpkinju, Maru, i da je jednom prilikom kada je bio u dobrom raspoloženju, zagrlio Maru i rekao joj: „Maro volim te kao Boga, ali kad se setim da si Srpkinja zadavio bih te“.

Upoznavanje sa Pavelićem i pristupanje ustaškom pokretu

U Zagrebu je od 1924. godine radio kao sudski pripravnik i te godine upoznaje Antu Pavelića. Postaje član Pavelićeve Hrvatske stranke prava i njegova osoba od poverenja. Godine 1926. odlazi u Liku u Gospić, gde je Nikola Tesla živeo jedno vreme, i otvara sa Jozom Dumandžićem advokatsku kancelariju gde je radio do 1932. godine.

Artuković je bio izuzetno gramziv i grabio je ka uspehu, dok je Jozo Dumandžić bio suprotnost: povučen i uvek u senci Andrije, koji je tada, kao i mnogi Hrvati iz zapadne Hercegovine, odmah uspeo da se izbori za dobre pozicije u novoj sredini. U kratkom periodu njihova advokatska kancelarija je postala najjača u Gospiću i stiču mnogobrojnu klijentelu u Lici.

Andrija Artuković bio je jedan od onih koji nisu birali sredstva da dođu do cilja. Postao je čovek od uticaja i svi su se utrkivali da budu u njegovom okruženju. Bavio se podmićivanjem i često u svoje društvo zvao studente, koje je opčinio svojom moći i uticajem. Međutim, cilj njegovog delovanja bio je podmukao i prikriven.

Godine 1929. postao je član ultranacionalističke i terorističke organizacije „Ustaša – Hrvatska revolucionarna organizacija”, koju je iste godine osnovao i vodio Ante Pavelić. Artuković je bio prilično aktivan u pokretu, pa je u Gospiću radio na regrutovanju mladih ustaša. U tako malom gradu našlo se mnogo okorelih ustaša: Artuković, Dumandžić, Marko Došen, Juraj Rukavina, braća Frković…

U tom periodu je među Hrvatima jačao ustaški pokret, ali osim nekih sitnijih diverzija ništa više nije učinjeno. U noći između 6. i 7. septembra 1932. sa još 10 ustaša Artuković je napao policijsku stanicu u selu Brušane blizu Gospića koju su nazvali „Velebitski ustanak”. Akcija je izvedena traljavo, ali je postignut glavni efekat: pokazati da su ustaše toliko ojačale da smeju da udare i policiju, kako bi podstakli ostale na slične akcije.

Artuković beži iz Jugoslavije

Posle napada Artuković je pobegao iz zemlje i Pavelić ga šalje u Italiju, gde se nalazilo dosta ustaša na obuci u kampu kod Parme. Nakon izvesnog vremena napustio je Italiju i krenuo za Englesku, ali mu je atentat na kralja Aleksandra 9. oktobra 1934. poremetio planove.

Hitlerova Nemačka, koja se trudila da sa Jugoslavijom održava dobre odnose, je kao znak saradnje odmah pohapsila ustaše na teritoriji Nemačke i izrazila spremnost da sarađuje sa Jugoslavijom kako bi se dokazalo da Nemačka ne stoji iza tog čina. Hitler je odmah nakon atentata uputio telegram saučešća jugoslovenskoj kraljici Mariji povodom smrti kralja Aleksandra. Telegram kraljici Mariji je glasio: „Duboko potresen vešću o gnusnom atentatu čija je žrtva Njegovo Veličanstvo Kralj, molim Vaše Veličanstvo da primi izraz moga najiskrenijeg saučešća kao i saučešće celog nemačkog naroda.”

Jedino je Italija odbila da isporuči ustaše Jugoslaviji. Engleska, u kojoj se tada nalazio Artuković, takođe hapsi ustaše na svojoj teritoriji, a među njima i Artukovića i šalje ga u Francusku gde je došao srpski obaveštajac i političar Vladeta Milićević koji je vodio istragu oko atentata. Milićević je u Francuskoj razgovarao sa Artukovićem i u izveštaju zaključio da on nema veze sa atentatom jer nije bilo dokaza, već da je to delo ustaša Ante Pavelića i EugenaDida Kvaternika kao i Bugarina Vanča Mihajlova.

Međutim, Artuković je 1935. godine isporučen Kraljevini Jugoslaviji zbog napada na policijsku stanicu u selu Brušane i odrobijao je 18 meseci u zatvoru. Posle robije se vraća u Gospić na kratko i odatle opet odlazi u emigraciju.

Posle puča izvedenog 27. marta 1941. u Beogradu kada je odbačen sporazum između Kraljevine Jugoslavije i Nemačke, Hitler je iz osvete odlučio da napadne Jugoslaviju. Beograd je bombardovan 6. aprila, a već 10. nemačke trupe ušle su u Zagreb i dočekane su sa oduševljenjem dok su ih građani zasipali cvećem. Istog dana je ustaša Slavko Kvaternik, jedan od najbližih saradnika Ante Pavelića i otac Eugena Dida Kvaternika, jednog od organizatora ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske.

Sprovodi genocid nad Srbima kao ministar policije

Odmah posle uspostavljanja NDH, Andrija Artuković se zajedno sa Jozom Dumandžićem vraća u nekadašnju Jugoslaviju aprila 1941. i 12. u mesecu postavljen je za člana privremene hrvatske vlade, a Dumandžić za gradonačelnika Zagreba. Pavelić je stigao u Zagreb 15. aprila, a već narednog dana, Artuković dobija mesto ministra unutrašnjih poslova u prvoj hrvatskoj vladi i sve vreme je bio u Pavelićevom krugu najbližih ljudi od poverenja.

Odmah po osnivanju države započeto je sprovođenje genocida nad Srbima i ostvarivanje plana ustaša koji je izrekao javno ministar u NDH i jedan od glavnih ustaških ideologa Mile Budak: „Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo ćemo proterati, a ostale ćemo prevesti u katoličku veru i tako pretvoriti u Hrvate”. Proglašavani su rasni zakoni, zabranjena je ćirilica, a Srbi su potpuno dehumanizovani.

Na prostoru NDH osnovano je preko 40 koncentracionih logora u kojima je život izgubilo više stotina hiljada ljudi. Andrija Artuković je kao ministar unutrašnjih poslova bio direktno umešan u sprovođenje genocida, i učestvovao je u otvaranju koncentracionih logora. Oružane snage NDH kojima je on bio nadležan su često ulazile u srpska naselja i vršile masovne pokolje stanovništva. Ni deca nisu bila pošteđena. Nezavisna Država Hrvatska bila je „jedini satelit sila osovine u kojima je ubijeno više nejevrejskih nego jevrejskih civila" - Srba, a ustaški teror predstavljao je pojavu bez presedana u jugoistočnoj Evropi.

Pavelić je 17. aprila 1941, kako bi obezbedio osnovu za ustašku politiku usmerenu protiv Srba, Jevreja i Roma, proglasio Zakonsku odredbu o odbrani naroda i države u kojoj piše da svako „ko na bilo koji način povrijedi ili je povrijedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili na bilo koji način ugrozi opstanak NDH ili državne vlasti, pa makar djelo i ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje” i „tko se učini krivcem zločina u točki 1. ima ga stići kazna smrti”.

Navodni prestupi su se rešavali po hitnom postupku pred telima sličnim vojnim sudovima. 22. aprila 1941. godine Andrija Artuković je kao ministar unutrašnjih poslova dao izjavu u kojoj je naveo da će vlada Nezavisne Države Hrvatske „uskoro riješiti židovsko pitanje na isti način kao što ga je riješila njemačka vlada“, i „da će se svom strogošću nadzirati, da se rasni zakon u najskorije vrijeme striktno primijeni.”

Rasni zakoni u čijem donošenju je Artuković učestvovao i potpisivao ih bili su nejasno formulisani, što je omogućilo njihovu široku i proizvoljnu interpretaciju. Organizacija zadužena za sprovođenje ovih zakona bila je Uprava za javni red i sigurnost, koja je bila podređena Ministarstvu unutrašnjih poslova na čijem je čelu bio Artuković. Uprava je osnovana u maju, a na njenom čelu se nalazio Eugen Dido Kvaternik. Bilo je zabranjeno sklapanje brakova izmedju „arijevaca i nearijevaca”, zabranjen je vanbračni snošaj sa osobama koje nisu „arijevske krvi”, a „nearijevci” se izbacuju iz svih društvenih, kulturnih, sportskih organizacija u državi.

Artuković je 13. maja 1941. potpisao „Provedbenu naredbu o ustrojstvu i poslovanju ravnateljstva za javni red", kojom je van zakona stavljeno dva miliona Srba i desetine hiljada Jevreja i Roma i otvoren put za genocid nad njima. To ravnateljstvo je, kao odeljenje Ministarstva unutrašnjih poslova, predstavljalo udarnu pesnicu Artukovića i ustaške vlasti u zločinačkoj politici istrebljivanja Srba, Jevreja, Roma.

Usledile su „Zakonska odredba o prelazu sa jedne vjere na drugu", što je bio put ka pokrštavanju pravoslavnog srpskog stanovništva, i odredba o ukidanju svih „srpsko-konfesionalnih narodnih škola i zabavišta". Zabranjena je srpska pravoslavna vera jer „nije u skladu s novim državnim uređenjem". Kretanja Srba bila su ograničena i na rukavu su morali da nose plavu trakusa slovom P.

Teški zločini "Ministra smrti"

Ime Andrije Artukovića veže se za neke od najgorih zločina u NDH, uključujući masakre u Glini, Bjelovaru i brojne deportacije u logore smrti poput Jasenovca i Stare Gradiške. Naredbe koje je potpisivao rezultirale su smrću stotina hiljada ljudi. Njegovi savremenici svedočili su o hladnokrvnosti s kojom je donosio odluke, zbog čega je među preživelima dobio nadimak „ministar smrti".

Od aprila 1941. godine kada je postao ministar unutrašnjih poslova do početka oktobra 1942. kada sa tog mesta prelazi na čelo ministarstva pravde i vere, Artuković je davao naredbe da se u koncentracione logore Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, Lobor, Jastrebarsko, Uštici i druge prisilno odvode i ubiju Srbi, Jevreji i Romi.

Ustaše vrše zločine nad Srbima:

Na takav način ubijeno je stotine hiljada ljudi. Među ovim žrtvama je i 2.000 dece ubijene otrovnim gasom u koncentracionom logoru u Staroj Gradišci, dok je na desetine hiljada mališana usmrćeno u logorima izgladnjivanjem, stavljanjem u hranu kaustične sode (natrijum-hidroksid) i na druge okrutne načine.

Artuković je kao ustaški ministar policije naredio da se radi odmazde ubija civilno stanovništvo, posebno srpske nacionalnosti, i to čitava naselja, a njegova „specijalnost“ u zatiranju Srba bila je gaženje ljudi tenkovima. Po njegovoj naredbi u avgustu 1941. ustaše su ubile 1.564 Srba iz Vrginmosta i okoline u pokolju u Glinskoj crkvi. Ubijeno je i najmanje 116 dece. Tada su i spaljena srpska sela u okolini, kao i hram Svetog proroka Ilije, podignut 1773. godine.

Dana 14. novembra 1941. godine oženio se Anom Marijom Hajdler iz Insbruka, s kojom je imao petoro dece.

Objavio stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve

Tokom posete Pavelića Adolfu Hitleru 6. juna, Artuković ga je pratio, a 24. februara 1942. godine, na otvaranju Hrvatskog sabora, objavio je stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve, koja je trebalo da zameni Srpsku pravoslavnu crkvu za Srbe koji žive u NDH. Tokom istog govora, obećao je da će NDH preduzeti radikalnije mere protiv Jevreja nego nacistička Nemačka, nazivajući Jevreje u NDH „nezasitim i otrovnim parazitima” koji će biti uništeni, i tvrdeći da su Hrvati bili prisiljeni da služe Jevrejima u ostvarivanju njihovih „prljavih” profita i „materijalističkih i pohlepnih” ambicija. 25. februara 1942. godine izjavio je da je „Nezavisna Država Hrvatska riješila jevrejsko pitanje".

Hrvatska pravoslavna crkva (HPC) bila je deo plana Mileta Budaka o rešenju „srpskog pitanja” u NDH. Glavni cilj stvaranja HPC bio je eliminisanje jedine srpske institucije na prostoru Nezavisne Države Hrvatske koja je još uvek okupljala Srbe - Srpske pravoslavne crkve. Crkva je zvanično osnovana 3. aprila 1942. ukazom poglavnika Ante Pavelića. Ustaše za poglavara nove crkve nisu uspele da nađu nijednog srpskog pravoslavnog sveštenika koji bi pristao na tako veliku izdaju svog naroda i vere, pa su odabrali ruskog odbeglog kaluđera Germogena Maksimoviča. Ruska crkva ga je zbog prihvatanja ove funkcije osudila i zabranila mu vršenje svešteničkih radnji. Germogen je naredbe primao direktno od Pavelića i Artukovića.

Nakon rekonstrukcije vlade 10. oktobra 1942, Artuković je postao ministar pravde i vere, a od 29. aprila 1943. do 1. oktobra 1943. ponovo je bio ministar unutrašnjih poslova. Od 11. oktobra 1943. pa sve do sloma Nezavisne Države Hrvatske 8. maja 1945. godine, bio je državni sekretar.

Bekstvo i život u Sjedinjenim Američkim Državama

Na samom kraju Drugog svetskog rata, dok se protivnička strana približavala Zagrebu, Artuković 6. maja 1945. godine uspeva da sa Pavelićem i drugim ustaškim zločincima pobegne preko Blajburga pacovskim kanalima u Austriju. Dva čoveka su najzaslužnija za njihovo bekstvo: rimokatolički sveštenici Krunoslav Draganović i fra Dominik Mandić. Oni su bili ključni ljudi Vatikana tokom operacije „Pacovski kanali" kojoj je cilj bio ileglano prebacivanje ustaša u emigraciju. Na čelu Vatikana tada je bio papa Pije XII.

U Austriji je zadržan u savezničkom logoru u Spital, koji je pripadao britanskoj okupacionoj zoni. Dana 18. maja 1945, Britanci su izručili neke hrvatske ministre i premijera NDH Nikolu Mandića jugoslovenskim vlastima, ali Artukovića nisu izručili, već je ubrzo pušten zajedno sa preostalim ministrima. Napustio je britansku okupacionu zonu i prešao preko američke u francusku okupacionu zonu, gde mu se nalazila porodica.

U julu 1945. godine, Državna komisija Federativne Narodne Republike Jugoslavije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača proglasila je Artukovića ratnim zločincem. Međutim, Samostan Svetog Jeronima u Rimu na čelu sa Krunoslavom Draganovićem i Dominikom Mandićem se opet pobrinuo da smesti ustaškog zločinca na sigurno. Upućuju ga na fra Berta Dragićevića (komandanta ustaške policije u Hercegovini) koji mu nalazi smeštaj u jednom samostanu u Ženevi u Švajcarskoj.

U novembru 1946. prešao je sa ženom i troje dece u Švajcarsku gde je dobio nove papire na lažno ime Alojzije Anić. Švajcarske vlasti su posle nekog vremena saznale da se iza lažnog identiteta krije ustaški zlikovac Andrija Artuković, međutim nisu ga izručile Jugoslaviji. Dogovorili su se sa Artukovićem da napusti zemlju, a on je pristao da to učini najkasnije do 15. jula 1947. Omogućeno mu je da zadrži lažna dokumenta i dobije ih i za ženu i decu. Uz podršku prijatelja i franjevačkog reda, porodica je pod prezimenom Anić dobila vizu za Irsku, pa su uz kontrolu policije napustili zemlju.

Artuković je s porodicom godinu dana proveo u Dablinu pre nego što su 1948. otputovali u Kaliforniju kod Andrijinog brata Ivana Artukovića, veoma bogatog čoveka. Brat mu kupuje kuću u Kaliforniji gde sa ženom i decom počinje novi život. Godine 1949. dobili su dozvolu trajnog boravka u SAD, pa su u Kaliforniji živeli do 14. novembra 1984.

Artuković je 1950. u SAD zatražio nova dokumenta i tada dolazi do komplikacija. Kako je u Kaliforniji bilo dosta Srba brzo je otkriveno pravo poreklo Alojza Anića. Postao je poznat kao „Himler Balkana” i Jugoslavija je 29. avgusta 1951. tražila njegovo izručenje. Taj zahtev naišao je na sedmogodišnje birokratsko odlaganje zbog uticaja hrvatske emigrantske zajednice i Rimokatoličke nadbiskupije Los Anđelesa, kojima su se Artuković i njegova porodica obratili.

On je sa svojim advokatima pripremio odbranu koja se zasniva na tome da je bio ministar u NDH, ali da nije imao nikakva stvarna ovlašćenja i da nije donosio odluke. Dana 15. januara 1959. američki komesar Teodor Hoke odbacio je zahtev Jugoslavije za izručenje; razlog koji je navela Služba za imigraciju i naturalizaciju bio je da su zločini za koje je izručenje traženo okarakterisani kao „politički“, te bi Artuković, ako bi bio izručen Jugoslaviji, bio „izložen fizičkom progonu“.

Interesantan podatak je da su tri advokata koja su branila Artukovića kasnije postala sudije najvišeg suda u Los Andjelosu. Oni su u startu odbacili optužbe Jugoslavije kao neosnovane, tvrdeći da je Artuković jedan miran i skroman čovek čiji je jedini greh to što je antikomunista.

U Artukovićevu korist svedočili su katolički sveštenici. Prvi od njih bio je Stjepan Lacković, nekadašnji sekretar nadbiskupa Alojzija Stepinca. Drugi sveštenik, Artukovićev svedok, bio je Dragutin Kamber, koji je, kao i mnogi rimokatolički sveštenici, učestvovao u masakrima Srba u NDH. Treći svedok bio je Rene Herman, službenik i krstaš, osuđen na osamnaestomesečni zatvor u Jugoslaviji, emigrant od 1949. Oni su se pred američkim vlastima zakleli da je Artuković nevin.

Tokom narednih decenija, Artuković uživa relativno spokojan život, izbegavajući pažnju javnosti.

Hapšenje i suđenje Andriji Artukoviću

Sudski proces je obnovljen 1984. i Artuković je uhapšen 14. novembra iste godine. Ustašu je gonila Kancelarija za specijalne istrage Ministarstva pravde Sjedinjenih Američkih Država, nazivajući ga „Balkanskim kasapinom“. Policijski tim upao je u kuću i pronašao Artukovića kako spava. Uprkos njegovom lošem zdravstvenom stanju, akcija je uspešno okončana, a ratni zločinac je ubrzo odveden u pritvor.

Proces je ponovo pokrenut zbog pritiska jevrejskog lobija. Drugim rečima, da je Artuković ubijao samo Srbe, verovatno nikada ne bi odgovarao za svoje zločine. Međutim, zahvaljujući jevrejskim žrtvama završio je na optuženičkoj klupi u SFRJ.

Vlastima SFRJ izručen je 12. februara 1986, u 87. godini života. Proces izručenja bio je dugotrajan i složen. Specijalni istražni sud Ministarstva pravosuđa Sjedinjenih Država više od 14 meseci razmatrao je jugoslovenski zahtev. Artukovićeva porodica, uključujući sina Radoslava, tvrdila je da njegov otac pati od uznapredovale Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, što je dodatno komplikovalo proces.

Artuković je u Jugoslaviju deportovan avionom JAT-a i iznesen na nosilima. U tom trenutku je bio najviše rangirani nacistički saradnik ikada pronađen u Sjedinjenim Državama. Dva meseca nakon što je izručen, otpočelo je suđenje u Zagrebu 14. aprila 1986. u zgradi Okružnog suda. Zločinac se vratio na mesto zločina, jer je 12. aprila 1941. godine, 45 godina ranije, u istu tu zgradu stupio nakon što je specijalnim nemačkim avionom sleteo u Zagreb, da bi ušao u državno vođstvo NDH, i baš u toj zgradi potpisivao naredbe i zakone protiv Srba, Jevreja i Roma.

Sudski proces pratilo je 150 domaćih novinara iz 53 redakcije i 77 stranih iz 14 zemalja. Iz Sjedinjenih Američkih Država pristigli su predstavnici sedam redakcija i agencija, kao i reporteri iz SSSR-a, SR Nemačke, Švedske, Velike Britanije, Italije, Španije, Australije, Norveške, Poljske, Čehoslovačke, Turske i Čilea.

Optužnica i presuda

Optužnica protiv Artukovića ispisana je na 33 stranice. Optužen je za učešće u organizaciji masovnih ubistava, deportacija, mučenja i drugih zločina protiv čovečnosti. Među najužasnijim zločinima navedenim u optužnici bila su masovna ubistva srpskih civila, uništavanje sela, deportacije Roma u koncentracione logore te organizacija sistema koncentracionih logora poput Jasenovca, Stare Gradiške i Lobora. Priložen je i spisak od više hiljada žrtava, koje su bile ubijene po naređenju Andrije Artukovića.

Pogledajte u galeriji kako je izgledalo suđenje Andriji Artukoviću:

Artuković nije mogao da bude optužen za genocid, jer je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida doneta 1948. godine i stupila na snagu 1951, te se nije mogla retroaktivno primeniti. Na početku suđenja, delovao je krhko i zbunjeno, ali je tokom procesa pokazao neočekivanu pribranost. Sudnicu su obezbeđivale jake policijske snage, a optuženi je sedeo u kabini od neprobojnog stakla.

Tužiteljka Ivanka Pintar-Gajer, zajedno sa zamenikom Antom Nobilom, predstavila je dokaze koji su povezivali Artukovića s nizom zločina. Među njima su bila naređenja za ubistva hiljada civila, uključujući žene i decu, kao i dokazi o sistematskom uništavanju čitavih zajednica. Tužilaštvo je takođe predstavilo svedočanja preživelih iz koncentracionih logora, što je dodatno osnažilo optužnicu. Između ostalog, u optužnici je pisalo: 

„Okrivljeni Artuković, prema činjenicama utvrđenim optužnicom, je već u maju 1941. godine naredio svojim potčinjenima da liše slobode i pobiju hiljade i hiljade građana srpske nacionalnosti, od sveštenika pravoslavne veroispovesti pa do dece, žena i staraca, te da pale i ruše čitava naselja, zatim u maju mesecu 1942. godine prišao sistematskom upućivanju u koncentracione logore građana romskog porekla i to sa teritorija Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa je tako u logor Jasenovac uputio preko 30.000 osoba s područja Osijeka, Dalja, Županje i drugih mesta. Od aprila 1941. godine do početka oktobra 1942. godine naredio je i uzrokovao da se u koncentracione logore Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, Lobor, Jastrebarsko, Uštici i druge, prisilno odvedu i ubiju antifašisti Hrvati, Srbi i Židovi, među njima starci, deca i žene, pa je na takav način ubijeno preko 200.000 ljudi. Od toga je ubijeno 2.000 dece otrovnim plinom ciklonom u koncentracionom logoru u Staroj Gradišci, a 15.600 dece ubijeno je u logorima izgladnjivanjem, davanjem u hrani kaustične sode (natrijum hidroksid) i na druge okrutne načine. Osim toga je naredio, da se radi odmazde ubija civilno stanovništvo, posebno srpske nacionalnosti, čitavih naselja, a njegova 'specijalnost' u uništenju ljudskih života bilo je gaženje ljudi tenkovima..."

Artuković je na suđenju u Zagrebu priznao da je kao ministar policije NDH sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem imao „vrlo dobar odnos - kao sa rođenim bratom", te da mu je Stepinac govorio ono što bi zatim bilo prenošeno Paveliću.

Takođe, priznao je da je, usvojivši ustašku ideologiju i načela ustaškog poretka, usvojio i doktrinu „na ljutu ranu - ljuta trava". Priznao je i da su mu bili poznati slučajevi pokrštavanja Srba, ali da je to radio katolički kler, kao i da su rasni zakoni „delimično postojali". Potvrdio je da su Srbi proterivani koristeći izraz „iseljavanje“, a to je pravdao potrebom da se „očisti teritorija NDH“.

Nakon mesec dana suđenja, 14. maja 1986. godine, Andrija Artuković proglašen je krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečanstva i osuđen na smrtnu kaznu. Proglašen je krivim za:

1. naređivanje ubistva advokata i bivšeg poslanika Jugoslovenske narodne skupštine, dr Ješe Vidića, početkom 1941. godine;

2. streljanje 450 ljudi krajem 1941. godine u Zagrebu na Krešimirovom trgu, gde je dovedeno oko 700 ljudi, među kojima je bilo i žena i deca. Naredio je da se prebace u sabirni logor u Kerestincu, a zatim izdao naredbu da se osobe u poslednjem delu kolone ubiju, nakon čega je 450 ljudi na livadi streljano, jer za njih nije bilo mesta u koncentracionom logoru;

3. naređivanje ubistva celokupnog stanovništva naselja Vrginmosta i okolnih sela 1942. godine; i

4. naređivanje pogubljenja „nekoliko stotina“ zatvorenika u zamku Samobor kod Zagreba 1943. godine, tako što su naterani na otvoreno polje, gde su potom streljani iz mitraljeza, a zatim pregaženi tenkovima.

Pogledajte u galeriji kako izgleda spomenik na mestu nekadašnjeg logora smrti Jasenovac:

Sud je zaključio da je Artukovićeva namera poticala iz „njegove ustaške orijentacije, prema kojoj su progoni, koncentracioni logori i masovna ubistva Srba, Jevreja, Roma, kao i Hrvata koji nisu prihvatili tu ideologiju, bili deo sprovođenja programa stvaranja 'čiste' Hrvatske“. Osuđujući ga na smrtnu kaznu, sud ga je opisao kao jednog od „nemilosrdnih ubica, koji su pod izgovorom 'zaštite čistoće rase i vere' i sa ciljem ostvarivanja svoje nacističko-fašističke ideologije ubijali, klali, mučili, sakatili, izlagali velikim patnjama i progonili hiljade i hiljade ljudi, među kojima je bilo žena i dece.“ 

Osuđen je na smrt streljanjem, što je tada bila najteža kazna u Jugoslaviji. Međutim, kazna nikada nije izvršena jer su vlasti procenile da je bio previše bolestan. Umro je u zatvorskoj bolnici u Zagrebu 16. januara 1988. u 89. godini života prirodnom smrću.

Šta se desilo sa ostacima ustaškog zločinca?

Tokom trajanja procesa donesen je zakon prema kom i onoga koji umre u tamnici čekajući izvršenje smrtne kazne treba pokopati kao da je osuda nad njime izvršena, a mesto pokopa ostaje u tajnosti i za rodbinu. Zbog tog propisa porodica Artuković nikada nije saznala gde im je otac pokopan. 

Postoje priče koje govore da je Artukovićev leš kremiran na zagrebačkom krematorijumu na Mirogoju i da su mu pepeo prosuli ili bacili u potok. Svedok te priče govori da je u to vreme radio na krematorijumu i da je imao zadatak da kremira Artukovićev leš. Nakon što je to uradio, došao je crni mercedes vladinih registarskih oznaka i pokupio pepeo. Prema drugoj teoriji posmrtni ostaci nisu kremirani, već je telo pokopano na zatvorskom groblju u Lepoglavi.

Prilikom posete Blajburgu Ivo Josipović, bivši predsednik Hrvatske, izjavio je kako „svako ima pravo na svoj grob“. Andrijin sin Radoslav Artuković tražio je otkrivanje ostataka njegovog oca da bi ga sahranio u rodnom Klobuku.

- Postoje indicije da je kremiran jer su mi u Zagrebu neki potencijalni svedoci govorili da je UDBA u plastičnoj kesici odnela ostatke kremiranog čoveka čiji se identitet nije smeo otkriti - rekao je Artukovićev sin.

Američko ministarstvo pravde izradilo je 2006. godine obimnu studiju na 617 stranica pod naslovom „Traganje za odgovornošću u posledicama Holokausta". Artuković se nalazi u poglavlju „Viši funkcioneri", a njegov slučaj je nazvan „Beskonačno odlagan zakon". On se našao u društvu visokorangiranog naciste Ota fon Bolšvinga, koji je svoju slobodu u SAD platio saradnjom sa CIA.

Autori studije proglasili su Artukovića „najviše rangiranim saradnikom nacista koji se našao u SAD", ali i osobom čije je izručenje najduže trajalo.

Artuković želeo da očisti NDH od Srba, Jevreja i Roma

Osnivanje koncentracionog logora Jasenovac bila je ideja Andrije Artukovića. Bio je osoba od najvećeg poverenja Ante Pavelića, a Vjekoslav Maks Luburić bio mu je prijatelj. Pavelić se o svim važnim državnim potezima konsultovao sa Artukovićem, a onda donosio odluke. Iako je bio drugi najmoćniji čovek Nezavisne Države Hrvatske, Artuković je tokom procesa za izručenje Jugoslaviji tvrdio da je bio trećerazredna ličnost u NDH i da nije donosio nikakve odluke i naredbe, kao i da nije potpisivao nikakve zakone. Međutim, službeni dokumenti su ga demantovali.

Godine 1942, na konferenciji policijskih funkcionera, Artuković je u svom govoru, između ostalog, rekao: „Vaša je dužnost da bdijete nad arijevskom čistoćom hrvatskog naroda. Za to vam stoje na raspolaganju sva sredstva i ni jedna mjera nije pretjerana da se u narodu očuva i učvrsti arijevski duh. S onima koji bi htjeli poremetiti rasnu čistoću naroda mora se postupati strogo i bez milosti. Svako oklijevanje ili blagost prema protivnicima ustaškog pokreta smatrat će se izdajom, a vi znate što to za sobom povlači..."

U istražnom postupku u slučaju Andrije Artukovića, između ostalih svedočio je i ustaški sekretar Zlatko Mesić koji je rekao da su „ustaški zločinci iz Hercegovine ubijali pod direktnim rukovodstvom i uputstvima ministra Artukovića. Ivan Tolj, šef policije u Sarajevu, rekao je da će prema dobijenim direktivama od Artukovića očistiti Sarajevo od Jevreja i Srba kao i svih onih koji su protivustaški raspoloženi i da za to ima najšire punomoći i da se u svom radu neće rukovoditi nikakvim obzirima..."

Prema rečima Mesića, ustaški komandant Jure Francetić je od Artukovića dobio zadatak da uništi srpsko stanovništvo u istočnoj Bosni isto onako kako je to morao da uradi Mijo Babić sa ostalim ustašama u istočnoj Hercegovini 1941. godine.  

O sistemu Artukovićeve strahovlade govorio je i ustaša Viktor Gutić: „Artuković mi je kazao da se odmah moramo zdušno boriti za likvidaciju sveg Srblja, te Židova i Cigana i da našu lijepu domovinu moramo očistiti od sveg nehrvatskog. Dodao mi je da je učinjen plan kako sve to sprovesti... Ja se sjećam kada sam došao na službenu referadu ministru Artukoviću, potkraj listopada 1941, on je bio veoma nezadovoljan brojem likvidiranih, te je počeo vikati ‘Želim da istrebim taj narod i komuniste. I groblja im preorite, da nema nikakvog traga da su ikada tu živjeli‘".

Film

Jugoslovenski i hrvatski režiser Lordan Zafranović snimio je 1994. godine dokumentarni film „Zalazak stoljeća" (Testament L. Z.) koji je izgrađen od arhivskih snimaka koje reditelj kombinuje sa snimcima sa suđenja Andriji Artukoviću. Film predstavlja autorov testament za tada umiruć, krvavi 20. vek, a fokusiran je na najkontroverzniji period u hrvatskom društvu, vreme Nezavisne Države Hrvatske.

Stvaralaštvo Lordana Zafranovića prožeto je snažnom osudom ratnih zločina i genocidau NDH u Drugom svetskom ratu, a u ovom trenutku radi na filmu „Zlatni rez 42: Djeca Kozare" o zločinima u NDH i ustaškom logoru Jasenovac, čija se premijera očekuje tokom 2025. godine. 

Bonus video: „Ustaše mi pobile roditelje, braću i sestru, krio sam se u kolibi"