Vuk Karadžić umro u Beču u agoniji od bolova: Na samrti tražio da mu donesu samo jedno iz Srbije, ali želja mu nije ispunjena

Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika, preminuo je u Beču 7. februara 1864. godine. Dva zapisa svedoče o njegovom poslednjim trenucima - jedan je ostavio Aleksandar Sandić, a drugi njegova ćerka Mina, koju je od milošti zvao Soko.

O njegovoj smrti imamo dva verodostojna zapisa. Prvi je zapisao Aleksandar Sandić (1836 - 1908), koji je jedno vreme bio i lični Vukov sekretar, a drugi je zapisala njegova ćerka Mina.

Sandić je napisao veliki broj članaka o Vuku. Posebno je često opisivao Vukovu smrt, najopširnije u tekstu koji su objavili Golub Dobrašinović i Borivoje Marinković u knjizi "Susreti s Vukom".

U članku „Smrt Vukova“ Sandić je zapisao:

„Do pred podne onog dana kada će umreti, kazivao je, po svom običaju, nešto u pero svom pisaru i čitaču Tirolu — dok mu u posetu ne dođe slavni lekar, profesor dr Škoda. Raspita se kako mu je, pregleda ga i naredi da se starac mane posla. Neka nešto prezalogaji, pa neka prilegne da se odmori... Starina Vuk posluša lekara. U postelji zaspa – što 'no kažu – kao okupan.

Oko četiri sata predveče trgnu se iz sna, ožedneo. — Mina, sokole (tako je od milošte zvao svoju ćerku Vilhelminu), da mi je sad da se napijem vode sa 'Korita Ivanbegovih', čini mi se da bih odmah ozdravio! — MIna mu donese čašu vode. Ispi je u slast. Pogleda po sobi; zastade pogledom na krasnim javorovim guslama iznad svoje postelje, s pročelom o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, pomisliš, zaspa – a ne, izdahnuo je. Tako se lako starac rastao s dušom...

Zapis ćerke Mine o očevoj smrti

U zaostavštini austrijskog književnika Ludviga Augusta Frankla (1810–1893), koji je vodio dosta živu prepisku s Minom Karadžić-Vukomanović, čuva se jedna Minina zabeleška o Vukovoj smrti.

Vuk je, prema Mininom kazivanju, umro 7. februara (po novom kalendaru) u 4 sata posle podne. Toga dana bio je silno žedan. Imao je temperaturu. Buncao je i stalno tražio da jede krastavce iz svog brdovitog zavičaja — Tršića. Imao je velike bolove. „Traje li još uvek isto? Neće nikada proći“, bile su Vukove reči.

Mina je neprestano bila uz svog oca. Vuk ju je zvao svojim "sokolom", jer je stalno obletala oko njega, budno motreći na svaki njegov pokret. Na samrti, obratio joj se rečima: „Stalno slušam kako oko mene udaraš svojim krilima.“

U postelji je proveo samo jedan dan. Prema Mininom zapisu, i tada je želeo da nastavi s radom – zatražio je rukopise da ispravlja.

„Sutra me nećete u njemu (krevetu prim.aut.) zadržati“, rekao je.

Uprkos tome što je umirao, govorio je odlučno: „Žuri mi se! Što se zimi ne svrši – nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo da putujem.“

(Kurir.rs/ Srbija Danas)

Bonus video: Andrićeva spomen-soba u Sokobanji