Anđelina Džoli je spasila život devojci iz Sarajeva: "Bila sam svesna koliko sam bila blizu smrti"

Irma Bejdić, diplomirani ekonomista, pijanistkinja i autorka knjige „Irma i ja“, doživela je tešku saobraćajnu nesreću 2011. godine u Keniji, tokom studijskog putovanja u okviru AIESEC kongresa. U nesreći je zadobila ozbiljne povrede glave i izgubila desnu ruku, a zahvaljujući brzoj reakciji kolega i pomoći iz celog sveta – uključujući i holivudsku glumicu Anđelinu Džoli – njen život je spašen.

"Bila sam svesna koliko sam bila blizu smrti i koliko srećnih trenutaka je usledilo posle nesreće. Bila sam zahvalna što sam preživela. Pitanje identiteta mi je postalo jako važno – želela sam da ostanem ono što jesam. Počela sam u bolnici da pišem levom rukom. Postepeno sam se vraćala svojim veštinama i hobijima. Do sada sam imala 33 operacije, od čega 27 rekonstruktivnih na licu. Lekari su mi pružali ogromnu podršku, a u bolničkoj sobi sam nastavila da učim za master. Posebno sam zahvalna doktoru Ninkoviću", rekla Irma.

U Minhenu je počela da se suočava s novom realnošću – bez desne ruke. Počela je da piše levom rukom, nastavila master studije i polako se vraćala hobijima koji su joj bili važni. Iako je mislila da više nikada neće moći da svira klavir, otkrila je kompozicije za levu ruku i naučila da svira Šopena. Kasnije je učestvovala na takmičenju amaterskih pijanista u Parizu kao prva predstavnica iz BiH.

"Bioničke ruke se još razvijaju i trenutno su teške za žene i decu. Nadam se da će ih prilagoditi. Postoje društvene predrasude prema ženama s invaliditetom – fizički izgled se pogrešno stavlja u prvi plan. Kada sam se vratila u svakodnevni život, ljudi su me gledali kao da mnoge stvari više nisu za mene. Danas na tu nesreću gledam kao na trenutak koji je preusmerio moj život u drugom pravcu", rekla je.

Nakon povratka u Sarajevo, uspešno je završila master studije, vratila se i tenisu, a danas koristi pasivnu protezu, dok se nada da će u budućnosti imati bioničku ruku s funkcijama.

Irma u knjizi i kroz medijske nastupe govori o fizičkoj i emotivnoj borbi, ali i o podršci koju je dobila – od porodice, prijatelja, lekara i dobrih ljudi širom sveta. Svojom pričom želi da bude inspiracija drugima i da pokaže da ni najteži trenuci ne moraju biti kraj, već novi početak.

(Kurir.rs/Ona)