Jednog prolećnog dana - 20. aprila 2009. godine - došao je trenutak koji su lekari predvideli još pre koju deceniju: Stiven Hoking bio je na ivici smrti. Univerzitet u Kembridžu izneo je veoma loše prognoze. Hoking, kome je dijagnostifikovana amiotrofična lateralna skleroza (ALS) u 21. godini, opisan je kao "veoma bolestan" . Novine su objavile gotovo posmrtne članke, piše Nationalgeographic.rs
Činilo se da je isteklo vreme za čoveka koji ga je tako elokventno objasnio. Međutim, kao i svaki put ranije kada je predviđan tragičan ishod, Hoking je preživeo.Ako uzmete u obzir njegovo stanje, on ne bi trebalo da bude u stanju da radi ono što radi. Taj 73-ogodišnjak ne bi trebalo da bude u stanju da vodi debate o postojanju Boga. On ne bi trebalo da bude u stanju da se uzrujava oko veštačke inteligencije ili mogućnosti ljudskog samouništenja. I sigurno ne bi trebalo da bude u stanju da prisustvuje dodeli nagrada Britanske akademije smešten u svoja kolica koja su ga "nosila" decenijama, izražavajući svoje oduševljenje nedavnim biografskim filmom kojim je odata počast njegovoj borbi. Ipak, on to jeste i on to radi.Teško je dovoljno naglasiti koliko je ALS ili Lu Gerigova bolest, s kojom se Hoking bori, smrtonosna. Oboljenje može da zadesi bilo koga. Prvo dolazi do slabljenja mišića, potom do njihovog atrofiranja i paralize, što dovodi do nemogućnosti govora, gutanja, pa čak i disanja. ALS Asocijacija navodi da prosečni životni vek nekoga kome je dijagnostifikovana bolest iznosi između dve do pet godina. Više od 50 odsto obolelih preživi 3 godine. Dvadeset odsto poživi još pet godina nakon dijagnostikovanja. Dalje, brojevi padaju sve niže i niže, a manje od 5 odsto slučajeva pregura dve decenije.
Na kraju, tu je Hoking, najpoznatiji oboleli od Lu Gerigove bolesti. Sada je 2015. godina. Njegova sposobnost za preživljavanje je toliko veličanstvena da stručnjaci navode da nije moguće da boluje od Lu Gerigove bolesti, s obzirom na lakoću kojom bolest obično uzima svoje žrtve. Drugi jednostavno navode da nikada nisu videli nikoga poput Hokinga.
"On je izuzetan. Ne znam nikoga ko je toliko dugo poživeo uprkos ALS-u. Ono što je neobično nije samo vremenski period, već i to da je bolest izgleda izgubila naboj. Deluje relativno stabilno, a takva vrsta stabilizacije je ekstremno retka", rekao je Najdžel Lej, profesor kliničke neurologije na Kraljevskom koledžu u Londonu.Ali šta je to što Hokinga čini drugačijim od ostalih? Samo sreća? Da li je možda transcedentna priroda njegovog intelekta nekako odložila ono što se činilo sigurnom sudbinom? Niko nije siguran. Čak je i sam Hoking, koji može da izloži mehaniku koja upravlja univerzumom, obazriv kada je u pitanju postignuće koje se može porediti jedino sa njegovim akademskim dostignućima.
"Možda je moja vrsta ALS-a rezultat loše apsorpcije vitamina", rekao je Hoking.Hokingova bitka sa Lu Geringovom bolešću je bila drugačija od samog početka. Ta razlika je ono što naučnici smatraju delimičnim objašnjenjem njegovog čudesno dugog života. ALS se normalno javlja kasnije u životu - prosečna starost dijagnoze je 55 godina - ali su se kod Hokinga simptomi materijalizovali kada je bio veoma mlad. Sve je počelo saplitanjem.
"Na trećoj godini u Oksfordu, primetio sam da postajem trapaviji i pao sam jednom ili dvaput bez ikakvog očiglednog razloga", napisao je jednom Hoking i dodao: "Međutim, tek na Kembridžu je moj otac primetio to i odveo me do porodičnog lekara. On me je uputio na specijalistu i ubrzo nakon mog 21. rođendana otišao sam u bolnicu na testiranja... Bio je veliki šok za mene kada sam otkrio da imam motornu neuronsku bolest", što je naziv za grupu progresivnih neuroloških poremećaja koji uključuju ALS. Iako ga je rana dijagnoza osudila na život u bolesti, ona mu je takođe pružila šansu da preživi poremećaj duže od onih kojima je dijagnostifikovan mnogo kasnije. "Otkrili smo da je preživljavanje kod mlađih pacijenata češće i meri se većim brojem godina - u nekim slučajevima i više od 10. Potpuno je drugačije ukoliko ste mladi, a čudno je što niko ne zna zašto", navodi Lej.
Leo Meklaski s Univerziteta u Pensilvaniji kaže da ALS uglavnom ubija na dva različita načina. Jedan se tiče mišića koji omogućavaju disanje.
"Tako da je uobičajen način na koji ljudi umiru je nemogućnost disanja", kaže Meklaski.
Drugi način je prestanak rada mišića za gutanje što može da rezultira dehidracijom i neuhranjenošću.
"Ukoliko nemate ove dve stvari, mogli biste da živite dugo", zaključuje Meklaski.
Hoking navodi da mu je posao, kroz prizmu njegove bolesti, omogućio godine koje nisu bile dostupne drugima. Neko ko se bavi drugim zanimanjima - poput Lu Geriga, američkog bejzbol igrača koji je oboleo u svojim 30-im - ne može da funkcioniše na tako visokom nivou.
"Sigurno je pomoglo to što imam posao i što imam nekoga ko se brine o meni tako dobro. Srećan sam što radim u polju teorijske fizike, što je jedno od retkih polja gde invaliditet nije ozbiljan hendikep", rekao je Hoking.Ako ništa drugo, Hoking predstavlja savršen primer kako ALS može da utiče na svoje žrtve na potpuno različite načine. To je ujedno dovelo do jednog od najupečatljivijih kontrasta u popularnoj nauci. Sa jedne strane imate atrofirano telo Stivena Hokinga sa isturenom vilicom i upalim ramenima, a s druge strane imate Hokingov um bez premca, među zvezdama.
(Nationalgeographic)
