Najnovije vesti

NE SMEM DA UMREM, ĆERKA IMA SAMO MENE! Vesni su zbog RAKA odstranili ORGAN zbog čega je prošla pakao, ali se ne predaje
Ilustracija, Foto: Profimedia

POTRESNO

NE SMEM DA UMREM, ĆERKA IMA SAMO MENE! Vesni su zbog RAKA odstranili ORGAN zbog čega je prošla pakao, ali se ne predaje

Zdravlje

Vesni Jovanović (52), službenici iz Novog Sada, u decembru 2013. godine lekari su saopštili dijagnozu : adenokarcinom želuca, zloćudni tumor čija prognoza ne ostavlja mesta optimizmu. Jedina šansa da preživi bilo je kompletno odstranjivanje obolelog organa. Ako se mora, moguće je, i to vrlo kvalitetno.

Prvi znaci oboljenja 

Ne, nije joj se desilo “iz punog zdravlja”, kako to opisuju onkolozi kada se maligni tumor dijagnostikuje a da prethodno nije bilo nikakvih znakova upozorenja. Vesna je, naime, celog života imala problema sa želucem. Još kao sasvim mlada devojka patila je od gastritisa, potom su usledile dve-tri infekcije helikobakterijom koja višestruko povećava rizik od nastanka karcinoma. Iako su je lekari upozoravali da bi, preventive radi, morala povremeno da se podvrgne gastroskopiji, jednostavno se oglušila o njihove savete.

- Zdravlje mi je bilo u drugom, ma, u trećem planu, pogotovo kada mi je 1998. godine iznenada preminuo suprug, moj oslonac i podrška. Bio je to strašan šok, ostala sam sama s desetogodišnjom kćerkom, trebalo je brinuti o detetu, sve što smo nekada delili, palo je na mene. Nemaš vremena da staneš, samo jurcaš, milion obaveza, na svakom koraku te sačeka neki problem – seća se Vesna Jovanović

- A onda sam jednog jutra napipala poveliku izraslinu u dojci... Doktori su posumnjali na karcinom, ali ispostavilo se da da se radi o benignom tumoru. Operisali su me, za mene je to bio alarm, upozorenje da moram da povedem računa, da sam ranjiva i ni izbliza jaka i nesalomiva kao što verujem da jesam. I tako, krenem na te rutinske “ženske” analize, svake godine, obavezno, da bi mi posle nekog vremena otkrili malignu promenu na grliću materice, srećom, u početnoj fazi. Opet bolnica, opet operacija, pitala sam se, pobogu, šta se to dešava s mojim telom? - nastavlja Vesna svoju ispovest.

U celom tom haosu, nisu joj davale mira ni želudačne tegobe.

- Nekad me je peklo, nekad bolelo, ali prosto sam se srodila s tim. Međutim, posle svega što me je zadesilo, odlučila sam da odem kod gastroenterologa i konačno sam, početkom decembra 2011 godine, otišla na tu gastroskopiju. Otkrili su mi metaplaziju, promenu na sluzokoži želuca koja, kako je rekao doktor, mora da se prati jer se iz nje može razviti kancer. Bez panike, to je mera predostrožnosti i ništa više, ali jednom godišnje treba pogledati šta se dešava. Shvatila sam to kao onu staru - može da bude a ne mora, i sledeće godine nisam zakazala kontrolu. Bilo mi je dosta svih tih pregleda, analiza, napetosti, strepnje, želela sam da se malo odvojim od svega. To odlaganje skupo me je koštalo – kaže Vesna.

foto: Profimedia

Na narednoj gastroskopiji, tačno dve godine posle prvog pregleda, doktor joj saopštio da je otkrio promenu na sluzokoži želuca nalik malom čiru i da su uzeli uzorak za biopsiju.

- U tom trenutku još uvek nije bilo razloga za paniku, ali kada sam došla po nalaz i videla ozbiljno lice svog gastroenterologa, shvatila sam da vesti nisu dobre. Bile su, zapravo, katastrofalne. Patohistološka analiza pokazala je da bolujem od adenokarcinoma, vrlo invazivnog zloćudnog tumora želudačne sluzokože, koji se ne može suzbiti isecanjem obolelog tkiva već samo radikalnom operacijom, odstranjivanjem želuca. Osećala sam se kao da mi se na glavu sručila kofa ledene vode, ali posle prvobitnog šoka jedina misao bila je da ne želim da moja Andreja ostane bez majke koja joj je jedini oslonac u životu. Jednostavno, nisam smela da umrem – priča hrabra Novosađanka.

U prvom razgovoru s hirurgom, profesorom Pavlom Miloševićem, morala je da pita zašto joj se odstranjuje ceo želudac kad tumor ima prečnik jedva veći od 20 milimetara.

- Rekao je da se, ukoliko bi se isekao samo napadnuti deo želuca, bolest vraća u 99% slučajeva, ako zaostane samo jedna maligna ćelija. Dodao je da se ta vrsta raka munjevito širi i da se nada da je otkrivena koliko-toliko na vreme. I da ćemo biti mnogo pametniji kada se sve završi jer će se znati da li je zahvaćeno okolno tkivo – priseća se Vesna najgorih trenutaka u svom životu.

Jedina dobra vest bila je ta da se bez želuca, uz mala ograničenja, može kvalitetno živeti. O svemu tome obavestila je svoje najbliže, tri starije sestre, zaovu i kćerku, mirno i staloženo, bez patetike i trunke straha u glasu. Ohrabrila je tako i njih i sebe, sve ostalo bilo bi, kaže, traćenje energije neophodne za borbu s podmuklim neprijateljem. I da, svoju bolest nije krila, pričala je o njoj kao da ima grip, tako joj je bilo lakše da prihvati i “svari” užas koji ju je zadesio.

Operisana je na Svetog Nikolu 2013. godine, zahvat je trajao pet i po sati, a iz narkoze se probudila okružena cevčicama, s kateterom i sondom koja joj se kroz ždrelo spuštala do tankog creva, direktno spojenog sa jednjakom. Kroz tu cev, koja ju je neprestano terala na povraćanje, dobijala je specijalan hranljivi rastvor koji je njen probavni trakt polako pripremao na nove okolnosti – život bez želuca.

foto: Profimedia

- Profesor mi je rekao da je operacija prošla dobro i da je uveren da je očistio sve što bi moglo stvoriti problem. A toga je bilo... Maligni proces zahvatio je i okolne žlezde, ali sve je odstranjeno zajedno sa želucem. Njegov optimizam pomogao mi je da lakše prebrodim muke sa sondom, gladna kao vuk i bez kapi vode. Za tih deset dana oslabila sam celih deset kilograma, ali osećala sam se dobro iako sam, kada su mi prvi put doneli čaj, pola prosula jer sam “zaboravila” da pijem. Tridesetog decembra bila sam kod kuće, a sutradan u ponoć pojela sam obrok koji sam sanjala dok sam bila u bolnici – jagnjetinu ispod sača, doduše blendiranu, ali svejedno, bila je to najukusnija praznična večera u mom životu – kaže Vesna koja je narednih šest meseci jela “kao beba”, isključivo kašastu hranu. Kada su minule velike hladnoće, krenula je u šetnje, a već u februaru veselila se na rođendanu sina svoje prijateljice.

Posle operacije morala je da prođe šest ciklusa hemoterapije koju je, kako tvrdi, odlično podnela.

- Na infuziju preko koje sam dobijala citostatike odlazila sam našminkana, isfenirana i doterana, nisam dozvolila da me deprimira atmosfera na onkologiji, gde je, ruku na srce, rodbina mnogo mračnije raspoložena nego bolesnici. Da ne bude zabune, čovek se u takvoj situaciji neminovno suočava s demonima, s depresijom i strahom, pred svaku kontrolu strepi da se bolest vratila, tu su i tegobe, posledica bolesti i terapije. Ni ja nisam izuzetak, ali odlučila sam da ne živim s rakom dvadeset četiri sata dnevno. Kad me uhvati kriza, osamim se i otpatim svoje. Potom se vratim normalnom životu i ne opterećujem ni druge ni sebe – ističe hrabra Novosađanka koja se, kaže, posebno obradovala kada joj je njena doktorka Biljana Kukić, pola godine nakon operacije, saopštila da može da pređe na čvrstu hranu, s nekoliko manjih obroka dnevno i da slobodno jede sve što joj prija ali da izbegava ljuto. To je sve.

Na poslednjoj kontroli, pre nekoliko nedelja, rečeno joj je da više ne mora da dolazi na svakih šest meseci i da će biti sasvim dovoljno da se pojavi jednom godišnje.

Ilustracija
Ilustracija foto: Profimedia

Kurir.rs/Žena/Foto: Profimedia

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...