Novinarka i voditeljka Gorica Nešović preminula je u 58. godini, a poslednjih nekoliko godina vodila je bitku sa dijabetesom.
Deset godina pre toga nije znala da ga uopšte ima. Brojke o broju obolelih od dijabetesa su zabrinjavajuće, svaki 10.
Srbin vodi bitku sa njim, dok u svetu, smatra se, ima 700 miliona ljudi koji boluju od dijabetesa.
Dijabetes (Diabetes Mellitus) je oboljenje koje nastaje usled nedovoljnog lučenja ili delovanja insulina. Insulin je hormon koji se stvara u žlezdi gušterači – pankreasu i odgovoran je za pravilan metabolizam ugljenih hidrata tj. šećera.
Bez insulina, uneti šećer u organizam putem hrane se ne može preneti iz krvotoka do ćelija, što se ispoljava kao porast šećera u krvi.
Dijabetes (šećerna bolest) se manifestuje karakterističnim simptomima:
- Izražena žeđ
- Učestalo mokrenje
- Gubitak telesne mase uprkos često povećanom apetitu i pojačanom kalorijskom unosu hrane
- Brzo zamaranje i osećaj malaksalosti
- Mučnina
Većina obolelih ima izražene sve ove navedene karakteristične simptome. Međutim, kod simptoma koji nisu izraženi bolest se otkrije slučajno pri nekom od kontrolnih pregleda.
- Neki od simptoma dijabetesa (ne toliko karakteristični) su i:
- Pojačana potreba za slatkim;
- Svrab na polnim organima;
- Promene na koži (čirevi, svrab na koži, perutanje)
Da li je tačno da je dijabetes koji se ne otkrije na vreme "tihi ubica", šta je prvi znak za odlazak kod lekara i da li smo na pragu nove epidemije insulinske rezistencije, otkrio je profesor dr Đuro Macut, endokrinolog. Gostujući u "Uranku" na K1 Televiziji, doktor je objasnio zašto ljudi ne mogu na vreme da prepoznaju simptome dijabetesa, ističući da je ovo alarm i apel za sve građane.
"Zatekla me je ova vest. Bio sam iznenađen, mislim da je ovo tako snažna poruka za javnost, a to je da je dijabetes svuda oko nas i da je neverovatno neprepoznata bolest. Neverovatno je koliko dugo je Groica čekala i koliko dugo nije znala da ima dijabetes. Mislim da je to jedna potvrda onoga što mi govorimo već godinama, da koliko god da ima dijabetičara, otprilike toliko isto ima i neprepoznatih dijabetičara. Broj ljudi koji imaju sklonost ka razvoju dijabetesa je veoma veliki", rekao je dr Macut i dodao:
"Brojevi su fascinantni ako govorimo o 'modernoj epidemiji', jer to nije pandemijska infektivna bolest, ali je epidemijskih razmera moderna bolest savremenog čoveka. Smatra se da u svetu boluje preko 700 miliona ljudi od dijabetesa, što znači da ima preko milijardu ljudi koji ukupno imaju problem vezan za šećer. Ako to spustimo na našu teritoriju, verovatno više od 700 hiljada ljudi ima dijabetes. Gorica je, nažalost, bila jedna od njih i to sa svim komplikacijama koje su mogle da je zadese", rekao je doktor.
Zašto ljudi ne prepoznaju simptome?
"Simptomi su podmukli, ne primećujete da vam šećer raste u početku. Ljudi se adaptiraju na to i to je klasična priča za dijabetes tipa 2. Negde je preneto da je Gorica imala inslulin zavisni oblik. To je pogrešno tumačenje, nije stručno. Zapravo, to je insulin nezavisni oblik koji u nekom trenutku svog razvoja postaje zavistan od insulina. Ona je, nažalost, kao prvu terapijsku meru dobila insulin, jer je bila toliko loše regulisana", objasnio je doktor i dodao:
"Znači, simptomi traju godinama, neprepoznati su, ali kod osoba koje imaju povećanu telesnu masu ili nekoga u porodici ko ima dijebetes, treba tražiti moguć razlog da neko ima možda povišen šećer, ili ukoliko oseća umor, zamor, kao što je Gorica navodila. U tome što je ona navodila vidimo klasičnu školsku priču razvoja dijabetesa", rekao je doktor.
SIMPTOMI
"Kada neko počne da oseća umor, gubitak koncentracije, možda gubi u težini ili noću ustaje da ide do toaleta, jede mu se slatko, to su znaci da možda imamo problem sa šećerom. Treba uraditi kontrolu glikemije. Ako to tada ne uradimo, možemo da pređemo preko tog perioda ranog dijabetesa kada imamo samo povećane jutarnje vrednosti šećera, koje možemo izmeriti aparatom za šećer iz prsta ili u laboratoriji. U apotekama postoje mogućnosti da izmerite šećer, postoji toliko opcija, a mi ništa ne koristimo. Posle nekih simptoma koji traju nekoliko godina, stižemo u situaciju da pacijent ima već ozbiljno razvijene simptome. To je problem prevencije", rekao je doktor.
Prema njegovim rečima, najveći problem je što se ljudi ne posvećuju svom zdravlju dok ne osete bilo kakve simptome.
"Možda bi trebalo da se građani uslovljavaju da jednom u godinu dana odlaze na preventivne preglede. Ljudi imaju mogućnost da jednom, do dva puta godišnje urade sve analize i provere svoje zdravstveno stanje, ali mislim da se to nedovoljno koristi", rekao je dr Macut i dodao da ljudi u neznanju govore da boluju od insulinske rezistencije, što nije bolest, već stanje.
"Dijagnostikovanje insulinske rezistencije poprima epsko stanje neviđenih razmera. To je potpuno netačno, ide do te mere da popularizuju nešto što ne postoji, jer to nije bolest, nije dijagnoza. To je fiziološko stanje na nivou ćelija. Odnosno, patofiziologija ćelija koje se menjaju u stanju preddijabetesa. Insulinska rezistencija je stanje na nivou organizma koje ne prepoznaje dovoljno sopstveni šećer. Endokrinologija je mesto na koje lekar iz doma zdravlja treba da uputi pacijenta kao prvi filter kod kog treba da ode, a ne da pacijent kreće sam u ekspediciju po lekarima i privatnim sistemima", rekao je endokrinolog Đuro Macut danas na K1, prenosi Mondo.
Gorica Nešović je pričala o dijabetesu.
- Kada sam saznala da imam dijabetes – bio je to šok za mane! Mislila da to nekako moraš da osetiš, da osetiš da nešto nije u redu. Na primer, da sam stalno žedna, kao što mnogi kažu da je to jedan od prvih znakova za uzbunu. Ali ja nisam imala baš nikakve simptome. Baš ništa! Smršala sam naglo, to je tačno, ali pre toga sam promenila način ishrane. Mediteranska i ajurveda kuhinja su mi se dopale, krenula sam na jogu, htela sam da dovedem kilažu u red. Zato mi nije bilo čudno što gubim kilograme.
- E, odjednom, noge su mi nenormalno otekle. Cele noge. Nemam pojma šta se dešava… Naravno, koga drugo da pitam nego lekara. Odem da vidim šta je. Normalno, prvo su mi izvadili krv. I, uveče, zovu me iz laboratorije:
"Javite se u bolnicu odmah! Vama je šećer skoro trideset…"
- Muk. Šok. Nisam ni znala šta to tačno znači… Znala sam da je do sedam normalna visina šećera… E onda, iskreno da vam kažem, ne sećam se ničega više. Toliko sam se uplašila. Toliko sam bila u šoku… Nisam imala pojma šta da radim, šta se sada dešava, zašto toliko visoki šećer, kako nisam osetila… Odakle?? Bezbroj pitanja u glavi, bezbroj dilema, preslišavanja… I, otišla sam na endokrinologiju. Tamo su mi život spasli. Bukvalno. Spasli su me jer su mi promenili pogled na život. Tada sam shvatila da smo svi primitivci jer ne idemo kod doktora uopšte! Svi mislimo: ma zdrav sam, ništa me ne boli… Ni ja nisam išla na redovne preglede, priznajem.
- Inače, pre nego što sam saznala da imam dijabetes, osećala sam veoma često da sam baš umorna… Ali, naravno pripisivala sam to godinama, poslu, jer deceniju i po ustajem u četiri sata ujutru. Teško je nadoknaditi te sate sna… Ali, kada mi je doktorka otkrila strašnu istinu da tako visok šećer u krvi imam bar 10 godina unazad… Da je on tu tavorio, čučao i skrivao se u meni – tek tada sam shvatila zašto taj prokleti dijabetes zovu „tihi ubica“. Strah me je obuzeo, ali znala sam da sada treba da slušam lekare.
- Ležala sam u bolnici dve nedelje. Posle te dve nedelje rezultati su bili mnogo bolji, pa još bolji. Organizam se lepo oporavio, osećam se dobro. Više nisam tako umorna. Ali, molim vas: merite šećer, odmah, sada! Naučite iz moje priče. Sada sam na insulinu, četiri puta dnevno insulin, šest puta dnevno merim šećer u krvi, merim se na vagi jednom dnevno. Svi rezultati su u granicama normalnog. Vodim dnevnik.
- Sat vremena pre obroka i dva sata posle obroka, u dnevnik pišem visinu šećera. Drugačije se hranim, jer hranom može mnogo da se pomogne. Šećer održavam na granici: pet, šest, sedam… Dobro je dok je broj jednocifren. Radim sve što su mi lekari rekli. Da mi je neko rekao pre 20 godina da ću samoj sebi da dajem injekcije. Ali, i to postane normalno, ništa strašno. Ja sam poslušan pacijent, jer je to jedino što treba da radim: da volim malo više sebe i da vodim računa o zdravlju. Kad nisam to ranije radila.
Kasnije je imala i problema sa vidom, kada su joj krvni sudovi u očima popucali. Najpre jedan, pa drugi. Borila se sa slepilom, da bi joj se vid malo poboljšao pa je videla nekih 50 odsto.
Novinarka i voditeljka će biti sahranjena na Orlovači, 10. oktobra u 14 sati.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
