Milica Stojadinović je čuvena srpska pesnikinja koja je postavila temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja. Bila je obrazovana, govorila je nekoliko jezika, a bila je poznata i po svojoj lepoti. Najuvaženiji muškarci tog vremena su joj se divili, a Petar Petrović Njegoš je priznao da je zaljubljen u nju. Posvetio joj je reči: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!". Međutim, Milica je volela njegovog najboljeg prijatelja Ljubomira Nenadovića, ali je to bila neostvarena ljubav.
Milica Stojadinović rođena je 1828. u Bukovcu kraj Novog Sada, a najveći deo života provela je u Vrdniku, po kome je i dobila nadimak Vrdnička vila. Bila je četvrta od petoro dece iz svešteničke kuće. Već je u školi pokazala veliki talenat, pa je njenom učitelju bilo žao što nije mogla da nastavi školovanje jer je devojčica. Ona je ipak samoinicijativno nastavila školovanje u Petrovaradinu. Govorila je nemački i slovački jezik, a kasnije je sama naučila francuski i italijanski. Svirala je gitaru i čitala Getea, Šilera i Rusoa. Zvali su je i “lepa pesmotvorka”. Ostalo je svedočanstvo njenog prijatelja Ludviga Augusta Frankla: “Njena figura bila je uočljiva: srednje visine, sa izrazitim, jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu sa mirnoćom koja kao da ne beše s ovog sveta…”
Prvu pesmu je objavila 1847. godine u "Serbskom narodnom listu". Od tada se njeno ime pojavilo u svim domaćim časopisima. Nakon toga je objavila tri zbirke pesama 1850, 1855. i 1869. godine. Milica je za neprikosnovenu temu svog pesništva izabrala rodoljublje. Neuništivo nacionalno osećanje odredilo je i da svome imenu doda "Srpkinja". Milica je bila obrazovana i upoznata sa idejama Žan-Žaka Rusoa, tako da nije prihvatila tekovine Zapada. Ponosila se svojim poreklom i životom seoske devojke.
Ubrzo je cela Srbija govorila o ženi pesnikinji. U književnim časopisima su objavljivane njene slike, a Vuk Karadžić, Njegoš i knez Mihailo su joj se divili i dolazili na Frušku goru samo da je vide. Kada su 1848. u Vojvodini počeli sukobi želela je da bude srpska Jovanka Orleanka i da sa gitarom krene u rat.
U vreme turskog bombardovanja 1862. dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje "Peštanskom dnevniku". Ona je prva žena u Srbiji koja je bila ratni dopisnik. Izveštaj s beogradskih ulica i deo reportaže "Srce i barikade" prvo je preneo "Mađarski dnevnik" u julu 1862. godine, a kasnije i ostale evropske novine. Njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog dečaka u redu za vodu kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada doveli su strane novinare u Beograd. Diplomatska atmosfera je kulminirala uspehom kneza Mihaila nad Osmanlijama u Srbiji. Dovoljno obrazovana da prenese istorijski trenutak, ali i emancipovana da mu prisustvuje Milica je postavila temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja.
Pesnikinja je dva puta boravila u Beču kod Vuka Karadžića. On je bio četrdeset godina stariji i brinuo se da joj nađe posao, obezbedi njenom bratu stipendiju, provodadžisao joj i putovao s njom. Milica je bila njegova saradnica i brinula o njegovoj biblioteci. Imala je veliku ulogu u stvaranju Vukovog Rječnika. Prenosila mu je narodne pesme, umotvorine i sremske običaje. Međutim, mnogi su verovali da je otac srpske pismenosti zapravo bio zaljubljen u nju.
Ljubomir Nenadović je u "Pismima iz Italije" najbolje opisao Njegoša, njegovu bol i nedoumice. On je bio čovek u koga je Milica Stojadinović bila zaljubljena. Ljubomir Nenadović je rođen 1826. godine. Bio je sin čuvenog ustaničkog vojvode i prvog diplomate Karađorđevog, prote Mateje Nenadovića. Zahvaljujući poreklu bio je među prvim Srbima koji su se školovali u inostranstvu. Za vreme školskih raspusta putovao je po evropskim zemljama i o tome ostavio putopise. U Italiji je sreo Njegoša i svoju knjigu, umesto Italiji je posvetio njemu. U svom dnevniku Milica je ostavila niz zapisa o ludoj ljubavi prema Nenadoviću, pesniku od Avale, kako ga je zvala. On je imao tu privilegiju da prvi čita njene pesme i da ih komentariše, da mu posveti pesmu "Jednom pesniku" i da na stolu uvek drži njegovu sliku. Ona je od njega imala prijateljstvo i pesmu "Jednoj Srpkinji". Iako je visoko cenio njeno stvaralaštvo, nije joj uzvratio osećanja. Pokušavajući da ga osvoji, Milica se čak poverila jednoj ženi iz visokog beogradskog društva. Na pitanje zajedničke poznanice zašto se ne bi venčali, Ljuba Nenadović je odgovorio: „Ali, gospođo, gde ste videli da su dvoje pametnih kuću okućili… To ne biva: jedno, ipak, treba da je malo onako…” Nikada nije zaprosio Milicu, niti neku drugu ženu.
Milica je bila čest gost i na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, koji joj je bio prijatelj i mecena, pa je tako od kneginje Julije na poklon dobila i zlatan broš, na kome je naslikan njen poznati portret. Međutim, nakon smrti roditelja Milica je napustila Vrdnik i došla u Beograd. Tad je prestao njen stvaralački rad i počelo teško razdoblje u njenom životu. Živela je u Savamali, u kući grčkog trgovca i bila je siromašna. Njen veliki prijatelj Vuk Karadžić nije više bio živ, a braća su je prekorela što se na vreme nije obezbedila. Prijateljima je pisala da joj pošalju hartiju i koverat s markama jer nije imala novac ni za to, pa je prestala da piše. Poznanici su je sretali kako posrće beogradskim ulicama sa flašom rakije, a među njima je bio i Ljubomir Nenadović. Raspuštene, sede kose zatražila mu je četiri groša za rakiju.
Poslednje što je imala da proda bio je skupoceni groš, poklon kneginje Julije. Ponudila ga je Narodnom muzeju, ali procena je dugo trajala. Potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi umrla je 25. jula 1878. godine. Sahranjena je na Tašmajdanu, a 1905. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Požarevac, u porodičnu grobnicu. U Vrdniku, u krugu Manastira Sremska Ravanica nalazi se spomenik Vrdničkoj vili. Novac od broša poslužio je za sahranu i isplatu zaostalih dugova.
Kurir.rs/Ekspres.net, Foto: Printscreen YouTube
NE PROPUSTITE
