Znate li ko je Emili Dou? Znate li da ju je jedne januarske noći 2015, na Univerzitetu Stenford, Brok Tarner seksualno napastvovao ispred kuće u kojoj je studentsko bratstvo organizovalo žurku. Pronašli su je bez svesti i delimično odevenu blizu jednog kontejnera.
On je dobio kaznu od šest meseci, za seksualni napad na žrtvu koja je bila pod dejstvom alkohola, seksualni napad na onesvešćenu žrtvu i pokušaj silovanja.
Odslužio je tri meseca i dobio trogodišnju uslovnu kaznu, koja ističe ovog meseca. Sudija Aron Perski, koji je kasnije uklonjen s položaja, kao argumente u korist napadača naveo je Tarnerov "uzoran karakter" i činjenicu da je bio pod uticajem alkohola.
U vestima se tada često isticalo i da je Tarner vrhunski plivač.
Emili Dou je onda objavila izjavu koju je dala pred sudom, a koja je promenila mnogo toga - javio se niz devojaka koje su nekada bile žrtve seksualnog zlostavljanja u kampusu, o čemu se ranije nije pričalo.
A znate li ko je Šanel Miler? Moguće je da još uvek ne znate. Ona je zapravo ta Emili Dou - to joj je, zbog zaštite identiteta žrtve, bilo ime u sudskim dokumentima.
Evo šta bi trebalo da znate o Šanel.
Ona je apsolvent na katedri za književnost i napisala je knjigu Moje pravo ime (Know My Name). Talentovana je umetnica i volela bi da ilustruje knjige za decu, njeni radovi su nadrealni i - kako ona tvrdi - mračni. Proučavala je i grnčarstvo i stripove, a bavila se i stendap komedijom.
Voli pse. Sebe smatra stidljivom. Poreklo joj je delom kinesko i njeno kinesko ime je Zang Sjao Ša. Lako ju je nasmejati, pametna je i zabavna.
Ona je nečija ćerka, sestra, devojka. Mogla bi da bude neko koga poznajete.
Upozorenje: ova priča sadrži elemente koji mogu biti potresni za čitaoce.
Šanelini memoari su ispunjeni besom zbog onoga kroz šta je prošla.
Zašto ih je uopšte napisala, ako je zbog toga morala iznova da se suoči s bolom, pročita sudske dokumente i izjave svedoka koji joj - sve dotad - nisu predočeni?
Kaže da je osetila obavezu da unese svetlost u tamu kroz koju su prošle mnoge žene.
"Bilo je dana kada sam neverovatno teško ustajala iz kreveta", tvrdi 27-godišnja Šanel, u rodnom gradu San Francisku.
"Bilo je dana kada zaista nisam videla nikakav put pred sobom. Ti trenuci su bili izuzetno teški. Bilo je strašno. Nisam mogla da crtam, nisam ništa pisala. Želela sam samo da spavam, kako ne bih morala da budem pri svesti. Takav život ništa ne vredi."
"Razmišljala sam o drugim mladim ženama koje su prošle kroz isto. Vidite ih kako se povlače, venu, odvajaju od stvari koje vole. I pomislila sam - zašto, zašto dozvoljavamo da se to dogodi?"
Njen glas je jasan i glasan, ali je prepun emocija i tihog besa, zbog nepravde kojoj su izložene žene širom sveta. Zbog beskrajnog niza drugih ljudi koji znaju kako je to kad si Emili Dou.
"To su mlade, talentovane žene, uzbuđene zbog svoje budućnosti, žene koje mnogo toga imaju da daju i ponude. A onda se ponekad desi nešto ovakvo", kaže Šanel.
"I one odu kući, ispunjene stidom, koji drže u sebi i on ih izjeda iznutra."
"I onda misle "sve bi bilo u redu da sam ostala zatvorena u sobi", "možda će sve biti bolje ako ne progovorim ni reč", "možda ne zaslužujem da budem voljena ili da me neko nežno grli".
"Apsolutno je nenormalno da dozvoljavamo da se to dešava. Da ih puštamo da gaje negativan stav o sebi. Da ih puštamo da se izoluju od okoline. Umesto da ih privolimo nazad k sebi, da kažemo ne, ti zaslužuješ ispunjen život. Zaslužuješ sjajnu budućnost."
Šanel u to vreme nije bila student na univerzitetu - već je završila studije.
Njena mlađa sestra Tifani je došla kući za vikend i pozvala je da zajedno odu na žurku.
Njena ispovest je proširila priču o silovanjima u kampusu i ona posebno želi da vidi promene na univerzitetu Stenford, gde, na primer, forenzičke analize ne mogu da se vrše u univerzitetskoj bolnici, već žrtve moraju da prevaljuju put od šezdeset kilometara.
"Treba li da se voziš Uberom četrdeset minuta, sa potpunim neznancem, dok si još u odeći koju si nosila za vreme napada? Ili treba da šalješ poruku prijateljici koja ima kola i tako otkriješ informaciju?"
Mnoge žene su progovorile o iskustvima nakon što su pročitale Šanelinu izjavu, ohrabrene da ispričaju svoju priču - u nekim slučajevima prvi put.
Nacionalna mreža za žrtve silovanja, zlostavljanja i incesta (RAINN) - najveća organizacija u SAD koja se bori protiv seksualnog nasilja - objavila je da jedna od šest žena u SAD postane žrtva silovanja ili pokušaja silovanja. Svake 92 sekunde jedna Amerikanka je seksualno napadnuta. U 1.000 seksualnih napada, 995 počinilaca bude oslobođeno.
Pomislite na to pored koliko žena prođete svakog dna. Zatim pomislite na svaku šestu od njih.
"Mi stalno govorimo nešto tipa, o, pa zašto ništa nije rekla. Zašto nije prijavila napad?", kaže Šanel.
"Zato što ne postoji sistem preko kojeg može da prijavi napad. Zašto bi imala poverenja u nas da ćemo je zbrinuti ako kaže nešto? Moramo učiniti mnogo više kako bismo pomogli preživelima nakon nečeg ovakvog."
Pošto je istupila anonimno, prijatelji su joj često prosleđivali izjavu, ne znajući da ju je ona napisala. Šanelin psiholog je znao da je seksualno napastvovana, ali mesecima nije znao da ona stoji iza imena Emili Dou, te ju je pitao: "Jesi li pročitala izjavu žrtve sa Stenforda?"
Pošto je prošla kroz sudski sistem, Šanel je rekla da oseća obavezu da izvesti o svemu, da pokaže ljudima kako je to.
"Osetila sam da je moja dužnost da napišem kako je to kada se nađete između zidova sudnice, bez ijednog prozora, na šta liči vaš unutrašnji pejzaž, kako se osećate dok sedite na klupi za svedoke i napadaju vas tokom tog besmislenog ispitivanja."
Knjiga "Moje pravo ime" ispunjena je traumom koju je doživela Šanel - od toga da se probudila ne znajući šta se desilo, preko detalja napada koje je čula na vestima, pa sve do toga da je morala sve da ispriča roditeljima i završi potpuno slomljena na sudu.
Kako sama kaže: "Pisanje je način na koji se nosim sa svetom."
Šanel je odlučila da otkrije ime tek šest meseci kasnije, pošto je 2017. počela da piše knjigu.
Kaže da je teret anonimnosti postao pretežak - 90 odsto ljudi koji je poznaju nisu znali njen drugi identitet.
Ranije ovog meseca je očekivala da će dan kada će javno reći da se zove Šanel biti "buran". Ali zapravo je označio trenutak dubokog mira i snage.
"Ispostavilo se da je to najspokojniji dan koji sam doživela u poslednih četiri i po godine", kaže Šanel.
"Odjednom sam shvatila da sam uspešno pregurala sve to."
"Znate, imamo mlade ljude druge boje kože koji izdržavaju mnogo duže kazne za nenasilne zločine, kao što je posedovanje marihuane. To je sumanuto."
"Stalno sam se pitala kada će na red doći prava kazna. Kada će te naterati da odgovaraš za ono što radiš u životu, a ne da se stalno provlačiš, kao da ništa od onoga što činiš ne povređuje druge, pa stoga neće uticati ni na tebe."
"Mislim da me najviše pogađa to što niko ni u jednom trenutku ne sugeriše da je i žrtva živela nekakav život pre nego što se ovo desilo."
"Imamo naše planove i ciljeve, i ne volimo kada nas ovakvo nešto totalno izbaci iz koloseka. A ljudi onda kažu, zašto ga nije prijavila. To je kao da uzgred pitaju zašto nije prestala da radi sve što je radila dotad kako bi se pozabavila nečim što nikad nije želela da je zadesi."
Tarner je prošle godine pokušao da izmeni presudu, ali njegova žalba je odbijena. Ostaće registrovan kao seksualni prestupnik. Izbačen je sa univerziteta i sada živi s roditeljima u Ohaju.
Na pitanje da li bi volela da Tarner i njegova porodica pročitaju knjigu, ona odgovara: "Ako bi hteli da je pročitaju i iskreno je dožive, to bih podržala. Uvek podržavam saznavanje i dublje razumevanje."
Švedski studenti Peter Jonson i Karl-Fredrik Arnt zauzimaju posebno mesto u njenom srcu, jer su zaustavili napad na nju pošto su videli šta se dešava dok su na bicilkima prolazili pored.
Šanel je posle napada naslikala dva bicikla i spavala je sa tom slikom okačenom iznad kreveta - služila je kao talisman koji je podseća da ipak ima nade.
Kasnije se srela s njima dvojicom na večeri.
"Volim da kažem: "Budite Šveđanin". Založite se za ranjive ljude, uradite ono što možete, pomozite jedni drugima i prođite kroz najcrnje momente skupa s preživelima.
"Mislim da reakcije koje dobijam govore o tome da su ljudi sada spremni da se umešaju i istinski bore za pravu stvar. I to me izuzetno ohrabruje."
Na pitanje šta sad namerava, Šanel odgovara: "Želim da napišem knjigu za decu, za njihove sazrele umove i sočna srca, koji još nisu naučili da budu mračni, ozbiljni i sumorni. Proživela sam nekoliko nezgodnih godina, ali ispunjena sam nadom. Osećam kao da moj život svakog trenutka tek počinje."
Kurir.rs/BBC.com/Foto: Printscreen Youtube, PBS News
NE PROPUSTITE
