Dva puta sam umrla i prešla na "drugu stranu": Ono što sam videla pamtiću zauvek, put kojim sam išla vodio je ka potpunom uništenju

Lisa Smol iz Belvjua na Floridi imala je samo 24 godine kada se 2008. godine iznenada srušila i morala da bude reanimirana.

Pogledajte u galeriji fotografije Lise Smol:

Tek kada se iste večeri ponovo srušila i prestala da diše po drugi put, potražila je medicinsku pomoć. Tada su joj lekari objasnili da je doživela respiratorni arest — ozbiljno medicinsko stanje u kojem disanje prestaje, ali srce nastavlja da kuca.

Istraživanja pokazuju da samo jedna od šest osoba preživi pet godina nakon takvog stanja.

Međutim, Lisa Smol, koja danas radi kao konobarica, tvrdi da je čudom izbegla trajna oštećenja i da je jedna od retkih koja je preživela iskustvo bliske smrti, „kao feniks iz pepela“.

Ovakva iskustva, koja već decenijama fasciniraju i lekare i javnost, obično se dešavaju kada su ljudi klinički „mrtvi“, i kada su šanse za preživljavanje izuzetno male.

Mnogi koji su prošli kroz ovakvo iskustvo tvrde da su videli zagrobni život. Prisećajući se tog trenutka, Lisa je rekla:

„Doslovno sam prestala da dišem. Srušila sam se. Odjednom sam bila na ogromnom, otvorenom polju, pored mene je bilo drvo, i neki čovek u beloj odeći. Daleko, kilometrima daleko, bilo je more ljudi. Nisam fizički mogla da vidim ikoga, ali sam imala osećaj da ih poznajem. To je bio osećaj apsolutnog blaženstva. Ne mogu to ni da opišem. Kao euforija, puta milion.“

Tokom drugog kolapsa, kaže da se „vratila na potpuno isto mesto, isto drvo, isti čovek, isti ljudi u daljini, potpuno isti osećaj“.

„Moj tadašnji dečko mi je rekao: ‘Tvoje oči su bile otvorene sve vreme’ — tako da očigledno nisam sanjala.“

Respiratorni arest je hitno, po život opasno stanje. Bez brze medicinske pomoći može doći do oštećenja mozga ili srčanog aresta. Srčani arest nastaje kada srce iznenada prestane da kuca ili kuca nepravilno, što prekida protok krvi ka vitalnim organima.

Jedna studija objavljena u Canadian Medical Association Journal na uzorku od 517 pacijenata sa respiratornim arestom pokazala je da je 59,6 odsto njih uspešno reanimirano u bolnici.

Samo nešto više od četvrtine (26,9 odsto) otpušteno je iz bolnice, dok je 24,3 odsto preživelo godinu dana.

Međutim, samo 15,9 odsto preživelo je pet godina.

„Veoma sam zahvalna što sam među onima koji su imali sreće da prežive. Put kojim sam išla vodio je ka potpunom uništenju. Osećam se kao feniks koji je ustao iz pepela“, rekla je Lisa.

Uprkos svom iskustvu bliske smrti, tek 2018. godine je postala potpuno trezna, nakon godina beskućništva i brojnih hapšenja.

Procenjuje da je tokom 15 godina zavisnosti od kokaina, heroina, kreka, alkohola i sintetičke droge „flaka“, potrošila oko 40.000 dolara.

„Zavisnost je u osnovi jama očaja, kao demon koji vas drži. Morate biti jači od toga“, kaže Lisa.

Svoj oporavak pripisuje crkvi i veri.

„U julu će biti šest godina otkako živim u ovoj kući. Uvek me životinje nalaze. Imam tri mačke već osam godina.“

Najvažniji preokret u njenom životu bila je obnova odnosa sa sinom, 20-godišnjim Ajdenom, koji radi kao domaćin u restoranu gde i Lisa radi.

„Moj sin sada živi sa mnom. Kada se uselio na Badnje veče prošle godine, to je bio prvi put da je živeo sa mnom i najduže vreme koje smo ikada proveli zajedno. Otkako sam trezna, moj život se potpuno preokrenuo, ne samo za 180 stepeni, već za 360. Sve je drugačije. Sve“, iskrena je Lisa.

Iskustva viđenja i doživljavanja raznih stvari tokom kliničke smrti imaju određeno naučno uporište. Godinama unazad, studije pokazuju da ljudski mozak može da funkcioniše još neko vreme nakon što srce prestane da kuca, iako se na uobičajenim skeniranjima čini da je aktivnost prestala.

Istraživanja su takođe pokazala da mozak može doživeti povremene nalete aktivnosti čak i sat vremena nakon što ostane bez kiseonika - tokom reanimacije.

Zbog toga su neki lekari pozvali na redefinisanje trenutka smrti, budući da se tradicionalno smatra da osoba umire nakon tri do pet minuta bez kiseonika u mozgu, iako bi se takvi pacijenti možda još mogli reanimirati.

Dok se naučnici i dalje bave ispitivanjem aktivnosti mozga nakon kliničke smrti, ostaje otvoreno pitanje zašto ljudi imaju slična iskustva u takvim stanjima.

Jedna teorija kaže da, kako mozak „popušta“, sistem kontrole se isključuje i otvara se put za veoma žive i lucidne doživljaje sećanja iz života. Međutim, to je samo teorija, a neki naučnici se s njom ne slažu.

Klinička smrt razlikuje se od moždane smrti.

Moždana smrt nastaje kada osoba koja je na aparatu za održavanje života više nema moždane funkcije, što znači da se nikada neće probuditi. Takvi pacijenti nemaju nikakvu šansu za oporavak jer telo ne može da funkcioniše bez veštačke podrške.

U Velikoj Britaniji, osoba koja doživi moždanu smrt pravno se smatra mrtvom. To porodicama može biti teško da prihvate jer vide da grudi njihovih bližnjih i dalje se pomeraju uz pomoć respiratora i da im srce još kuca.

Moždanu smrt mogu izazvati bolesti i povrede koje prekinu dotok krvi i/ili kiseonika u mozak. Ovo se razlikuje od vegetativnog stanja, kada određene moždane funkcije i dalje postoje.

(Kurir.rs/ Daily Mail)

Bonus video: "Klinička smrt mi je donela vidovitost"