Počela je školska godina,lišće žuti i rumeni ,sija na toplom jesenjem suncu i miriše na spokoj. Prosula se boja po dvorištu.
U još prohladnom jutro,gledam kroz prozor kako tata skuplja opale orahe. Navlačim duks i izlazim napolje „ Tata“ zovem ga dok prilazim „ to drvo mi zaklanja vidik,možda bi trebalo da ga isečemo“. Tata se uspravlja,gleda me i kaže „ Ne možemo da ga isečemo,to je meni jako bitno drvo“.Gledam ga zbunjeno „ Kako drvo može da bude bitno?“
„Eh“ uzdiše tata. „ To drvo je posadjeno dana kada sam se ja rodio. Kod nas je običaj da se za rodjenje deteta posadi drvo. Kada je ovo drvo prvi put rodilo,tvoja prabaka se obradovala. Rekla je da je to znak da ću imati zdravu i jaku decu,kao što su ti orasi. I vidiš da je to istina. Kad smo drvo i ja ojačali tu sam se prvi put popeo na drvo. Kada sam porastao stavili smo sto i stolice,pa sam celo leto sedeo ispod drveta i sa drugarima igrao riziko. Ako krene kišica da probija kroz krupno i gusto lišće mi sto i stolice zamenjujemo ligenštulom. Tu sam sedeo sa tvojom mamom dok smo se zabavljali ,ona se ljuljuškala sa tobom u stomaku u toplim letnjim večerima. Tu ste se ti i tvoja seka ljuljale. I bazenčić smo stavili da se kupate u hladu,da ne izgorite na suncu. Sada su opet tu sto i stolice,tu se jede lubenica da ne curi po kući,tu se pravi ajvar za zimu. Blagorodno drvo nam u proleće daje mlade orahe,od kojih baka pravi orahovaču za koju trvdi da je lekovita. Od zrelih oraha pravimo kolače za slavu, a za Božić u sito stavljamo cele orahe da budemo zdravi i jaki kao orah. Vidiš, to drvo nam je kao član porodice koje ništa ne traži a daje mnogo.“
Prilazim drvetu mazim ga po gruboj staroj kori i šapućem mu „ Izvini drvce nikad te nećemo iseći.“
Biočanin Elena VII/3
O.Š „ĐORĐE KRSTIĆ“ BEOGRAD
