Nedaleko od Beograda nalazi se planina Fruška gora, koju sam sa roditeljima posećivala od najranijeg detinjstva. Šetati gustim šumama, uživati u tišini koju remeti samo cvrkut ptica, poseban je doživljaj. Te šumovite staze, fabrike kiseonika, pravo su blago, koje treba brižljivo čuvati. Ipak, kao da ne misle svi tako jer upravo ta planina je bila u plamenu pre nekoliko godina. Šume nestaju kako bi od njih ljudi stvorili papir i nameštaj, a nekad su ugrožene i nepažnjom ljudi. Šume su te koje ispaštaju i neophodna im je zaštita i pomoć. Iako ima mnogo drveća na ovoj planeti, ja imam jedno svoje drvo, mog anđela čuvara. Kada je moja mama saznala da će dobiti devojčicu, odnosno mene, svi su bili presrećni, a moj deka je tim povodom zasadio jedno drvo. Otišao je do rasadnika i kupio sadnicu dunje, jer mu je bila želja da se tako zove njegova unuka. To drvo je sa mnom raslo i znalo je sve moje tajne. Međutim, posle nekog vremena, moj deka je po obliku lista shvatio da to nije dunja, već šljiva. To meni nije smetalo da drvo zavolim i sa njim stvorim posebnu, tajnu vezu. Dok sam bila mlađa, uvek bi mi se našao neko pri ruci ko bi me na drvo popeo, a zatim bi usledili sati uživanja u mojoj kućici na drvetu. Kada sam porasla, sama sam se penjala i uživala u prelepoj krošnji i svetu mašte. Sladila sam se zelenim, a i sočnim, zrelim plodovima. Često mi je društvo pravila naša komšinica, koja bi donela svoju hoklicu, sela kraj drveta, plela, pevušila i uživala u hladu. Čak je i jedna kuca lutalica, koju sam zvala Bela, često pronalazila mir ispod raskošne krošnje.
Svakog leta, moja šljiva bi ponela titulu najlepšeg drveta u komšiluku. Verovala sam da sam pomalo zalužna za to jer sam joj svakodnevno darivala ljubav i pažnju . Drvo je meni uzvraćalo tako što je bilo sve lepše i raskošnije. Živela sam svoju bajku, sve do jedne tople, letnje avgustovske noći koju je presekla iznenadna, strašna oluja. Ujutru, kad sam izašla napolje, moje srce je zaplakalo. Drvo šljive je bilo potpuno iščupano iz korena. Suze su kvasile moje lice, tuga je zavladala mojim bićem. U bajkama bi se desilo neko čudo i drvo bi ponovo oživelo, ali sada nije bilo spasa. Na sudbinu mog drveta nije uticao čovek, nego prirodna nepogoda. Na vremenske nepogode niko ne može uticati, ali na to da se na mestu šume izgradi novi tržni centar može! Svi treba da se udruže i pomognu spasavanju šuma jer bez njih nema života i, kao što smo naučili, to su pluća i duša naše planete.
Dunja Munišić 7/2 OŠ ,,Stevan Sinđelić", Beograd
