S pripadnicima moje generacije, rođene pedeset i neke, delim nostalgično sećanje na hrabrog vojnika koji je skokom ispred zahuktale lokomotive s koloseka izbavio zaigranu devojčicu, i za to od Maršala Tita dobio sat s posvetom.Kao jedinka, pamtim događaj koji je imao kraj manje srećan od ovog iz čitanke. Mesto - možda Lapovo, Kraljevo ili Stalać - i doba dana, obavijeni su maglom zaborava, neprozirnom i belom kao vodena para. Jasne obrise imaju samo otegnuti dvodelni zvuk pištaljke, trzaj vagona koji nije uspeo da strese ljudski grozd sa stepenica i ženski vrisak... a za njim povike, kao umnogostručen odjek, i komešanje mase koja se rastvara ispred mene i oca. Njegova mi se šaka odjednom spušta na oči. Kroz prste što mirišu na duvan ipak vidim ljude što užurbano nose povređenog. Trojica! Drže ga za ruke i jednu nogu. Onu drugu nosi stariji čovek držeći je ispred sebe tako da približno zadržava prirodan položaj u odnosu na telo unesrećenog. Dva-tri metra iza grupe je i pokušava da ih stigne kao da hoće da je vrati na mesto.Dosta kasnije, starija sestra moje drugarice iz razreda, maturantkinja srednje zubarske škole, skočila je pod voz i tako svih problema rešila muškarca s kojim je ostala u drugom stanju.Setio sam je se nedavno, pegave i lepe, kad mi je jedan mašinovođa ljutito rekao da „samoubice ne žali, majku im...“.ŠTA-ON-MOŽE-ON-VOZI-VOZ-TI-SE-SKLONISedeli smo u dnevnoj sobi njegove kuće, ja na trosedu, on na fotelji ispred regala sa zbirkom šarenih bočica pića, nekim fotografijama i šoljicama za kafu, i pričali o poslu kojim se, dok nije otišao u penziju, bavio trideset godina. Gotovo svaki mašinovođa u svom radnom veku zgazi nekoga, ali ovaj je na duši imao više od dvadeset njih.Najviše u Srbiji? Najviše, žalosno je slegao ramenima...CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
