Nesrećni mladić juče je sahranjen u Novoj Pazovi, a od njega su se oprostili roditelji, sestra, ali i mnogobrojna rodbina i prijatelji.Uroš je sahranjen u belom kovčegu na kome je ostavljena crvena ruža, a neposredno pre toga jedan od njegovih rođaka pročitao je oproštajno pismo u kom je napisao pesmu majci.
- Zapali slike da te ništa na mene ne podseća... Rano jutro opet sam zaplakao, da li ima nade za raj ili je sve pakao. Bože, pitam te u ovim kasnim satima, ja sam skromna duša što svake noći grebe po tuđim krvavim vratima - jedva je pročitao mladić i nastavio:
- Opet sam budan, još jednog ranog jutra iz noćne more ću se probuditi i sutra. Nastaviću nepoznatim ulicama da lutam, nastaviću tablete da gutam, nastaviću po tvojim vratima sve jače da lupam. Ovaj tekst pišem 28. jula, kada sam ponovo spoznao šta je to ljubav - čitao je jecajući muškarac.U pismu dalje Uroš pita Boga da li će žaliti zbog njegovog rasula jer ga je, kako je naveo, umesto lepog jutra preplavila oluja.- Kiša je prošla kroz zidove i pada poput suza. Potopljena je nevina ruža i majčina bluza, da li sam u još jednoj prokletoj noćnoj mori?! Shvatam da nisam, osećam da previše boli. Shvatam da nisam dok gledam Boga kako molim... Kroz otvorena vrata srce mi probadaju đavolji rogovi, nisam uspeo ni da progovorim... - napisao je nastradali mladić.Potom navodi da su ljudi robovi i da istinska sreća ne postoji i ponovo se obraća ožalošćenoj majci.
- Kevo, nemoj više da me posećuješ, samoj sebi da zadaješ bol i mene povređuješ, još više nego što sam povređen, zar ne primećuješ? Znam da me čuješ iako više ne znam voleti... Zaboravio sam kako lepe reči izgovoriti. Odavno sam prestao molitve zboriti, nepostojeći nisu, niti će ikad progovoriti. U ovom moru lažnih suza obešen ću stolicu nogom oboriti, zato me nemoj posećivati - pisao je u oproštajnom pismu mladić i dodao da je njegova majka navikla živeti na mestu gde su ljudi robovi.J. Rafailović
Molio majku za oproštaj
IZJEDAJU MI CRNE VRANE DUŠUNa samom kraju pisma Uroš moli majku za oproštaj žaleći se na neizlečive bolove: „Izjedaju mi dušu crne vrane i još crnji orlovi. Sanjam ljude okupljene u crnom, crninom su pokriveni stolovi i moji đonovi. Oko mene su popunjeni grobovi, okovi su me zarobili i teški lanci nekada bližnji su mi postali totalni stranci. Jaganjci su utihnuli, polako prestaju cvrkutati vrapci. Ostavio bih vam sve, ali nemam ništa za ostaviti rođenoj majci. Ovo je istinita priča, ovde se ne radi o bajci, ovo je priča o tome gde završavaju samci“, napisao je Uroš.
