Streljana je 1898. godine, jer je nagovorila svoje sluge da ubiju njenog muža. Popadija iz Prokuplja, platila je svome sluzi i jednom lebaru da joj iz zasede ubiju muža kad bude obilazio parohiju.
Pištolj bez koga pop nikada nije išao na put je sakrila, tako da je u zasedu upao nenaoružan.
"Jevgenija nagovorila slugu Petra i Ristu Naumovića lebara, da ubiju njenog muža, s kojim je rđavo živela, kako bi mogla bludničiti. Ovi ga 08.05.1898 sačekaju u zasedi, kada je na konju krenuo u parohiju, i ubiju. Rista nije priznao delo iosuđen je na 20 godina, a Jevgenija i Petar jesu, pa su osuđeni na smrt", navedeno je u tadašnjem izveštaju.
Žrtve žena-ubica u Srbiji u 19. veku su u više od 90 odsto slučajeva, njihovi muževi, a zatim ljubavnici, deca i drugi bliski srodnici. U ovom periodu žene su ubijale muževe sekirom na spavanju, a bilo je slučajeva trovanja.
Najčešće trovanje i ubistvo sekirom
Primer je i Sinđelija Nikolić iz Zvizdara, koja je mužu za večeru spremila pečeno pile u koje je stavila arsenik. Osuđena je na smrt i 8. decembra 1901. je pogubljena.
Smrtne presude su 1887. godine izricane za: ubistvo (16), razbojništvo - ne uvek sa smrtnom posledicom (12) i krađu (6).
Beogradski prvostepeni sud je, na primer, te godine za ubistvo s predumišljajem osudio ukupno dva lica, oba na robiju, a za opasnu krađu je izrekao četiri smrtne presude.
Smrtna kazna ukinuta 2002. godine
Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine.
Srbija je ukinula smrtnu kaznu i obavezala se međunarodnim konvencijama da je "Ljudski život neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne".
