Otkako je tajnih vojnih i obaveštajnih operacija, znači od početka sveta i veka, u njima su vrlo često učestvovale i životinje. A pošto je Hladni rat bio najintenzivnije razdoblje opsesivnog paranoičnog špijuniranja svih, svuda i uvek, tako su u tih nekoliko decenija zabeležene neke od najluđih priča o špijunskom angažmanu životinja. Tek 2001. godine i sa deklasifikacijom pojedinih CIA tajnih dokumenata, svet je saznao za projekat "Akustična maca" (Acoustic Kitty). Koliko se danas može saznati iz još uvek jezivo cenzurisanog dokumenta?
Projekat iz 60-ih je trebalo da košta oko 10 miliona dolara, što je tada bila ogromna svota. Projekat je započeo 1961., mada danas nije jasno ko je bio taj iz CIA Kancelarije za istraživanje i razvoj ili iz Kancelarije za tehničke usluge ko je došao na tu stupidnu ideju.
Bizarna ideja se isprva činila genijalnom. Mačke su male, tihe, sposobne da se provuku svuda, ne privlače nikakvu sumnju jer su umiljate i normalni ljudi ih po pravilu vole. Kako bi onda bilo da se takva životinja iskoristi za špijuniranje Sovjeta? Da li bi se opremila baterijom, mikrofonom, antenom i odašiljačem? Ideja je dobila zeleno svetlo. CIA stručnjaci bacili su se na konstruisanje dovoljno sićušnih elemenata opreme koje bi mogli da se neprimetno sakriju u mačku, a da ona zbog toga nema nikakvih problema. Trebalo je uzeti u obzir i mačji životni stil koji je uključivao sređivanje krzna lizanjem, češanje i slične aktivnosti. Pa još mačju hemiju, vlažnost, temperatura, radoznalost koja bi mogla da ugrozi čitav proces ako primete da je nešto ugrađeno u nju.
Da ne govorimo o tome da je reč o 60-im godinama i tehnološkom nivou kad je minijaturizacija takve opreme bila ravna nemogućoj revoluciji. To je bio i razlog zašto nije dolazilo u obzir da se sve potrpa u ogrlicu. Zato su odlučili da aparaturu strpaju unutra. Stručnjaku za audio opremu ljudi iz CIA uopšte nisu rekli za šta je ista predviđena, jer je u pitanju bila supertajna operacija.
Svu opremu su prvo isprobavali na lutkama, a onda su krenuli s primenom na živoj mački. Centimetar i po dug odašiljač ugradili su u lobanju. Mikrofon su provukli do ušnog kanala mačke. Bateriju su strpali u mačje grudi. Ulogu antene imala je žičana mreža koju su provukli uzduž mačjih leđa sve do vrha repa. Prvotnu ideju da antenu sakriju u krzno, zbog tehničkih poteškoća pretvorili su u to da su je proveli ispod kože, uz mačju karlicu.
Bili su toliko pedantni da su uzeli u obzir i mogućnost da javnost sazna za projekat. Razmatrali su skandal u kom bi javnost bila zgrožena time što su napravili "mačjeg kiborga". S takvim rizikom odlučili su da se nose tako što bi istakli da je i to bolje nego da SAD padne pod komunizam. Pa bio je Hladni rat, pobogu! Mačka koju su odabrali za operaciju bila je mlada sivo bela, obična domaća mačka. Operacija kod veterinara trajala je sat i po i sve je prošlo u najboljem redu, osim što se tipu koji je bio zadužen za tehnički deo, u trenutku kad je ugledao krv tako zavrtelo u glavi da je morao da sedne. Činilo se da je sve prošlo u najboljem redu. Mačka je nakon operacije bila u odličnom stanju. Bavila se malo ovim, malo onim, zevala je, dosađivala se, tumarala, provodila vreme kao i svaka druga mačka.
Problem je bila hrana, koja je mačku zanimala više od nacionalne sigurnosti i oslobađanja sveta od komunističke pretnje, pa se CIA morala pozabaviti i posebnom dresurom kibernetičke mace. Kako su to tačno radili, ostalo je tajna jer je taj deo dokumenta zatamnjen, ali je poznato da je CIA na to potrošila još 10 miliona dolara, ukupno 20, da bi 1966. bila spremna za misiju. Meta su bila dva muškarca koja su sedela na klupi u parku na Aveniji Viskonsin ispred ambasade SSSR-a u Vašingtonu. Agenti su se dovezli kombijem s osmatračkom elektroničkom opremom i neprimećeno pustili mačku. Bio je to početak prvog istorijskog mačjeg špijunskog zadatka. Ispalo je da je mačka zaista bila sposobna da se ustremi pravo ka meti bez da joj išta odvlači pažnju. Krenula je preko puta prema parku.
Ipak su to uludo bačene pare, jer je sistim putem krenuo i taksista koji je slučajno pregazio mačku. Bivši direktor CIA Robert Volas izjavio je 2013. da mačka nije umrla, da su je spasili, izlečili i da je živela do kraja svojih preostalih osam života. Možda je to i izmislio, možda je govorio istinu, ali je činjenica da su već 1967. odustali od "aksutičnih mačaka" i posvetitli se robotima koji su se s napretkom tehnologije pretvorili u neopisivo praktične nanorobote. Akustična mačka je, pak, otišla u istoriju, a 2002. ju je opevao i kanadski rok muzičar Džon Man. (Kurir.rs/Express.hr)
Foto: Youtube printscreen
