Avganistan je zemlja u kojoj punih 38 godina besni krvavi građanski rat kome su prethodila dva prevrata a kruna svega bila je sovjstska vojna intervencija koja je započela zauzimanjem predsedničke palate i aerodroma u Kabulu, a završila se 10 godina kasnije porazom najmoćnije supersile sveta.
Danas posle skoro 38 godina od intervencije smatra se da je ulasku Sovjeta u Avganistan kumovala američka dezinformacija kako je avganistanski premijer Hafizulah Amin bio pred ivicom da promeni saveznika i okrene se SAD. Navodno vojne strukture su sumnjale da je Amin bio agent CIA. Politbiro je smatrao da je to obična podmetačina i imperijalističko blaćenje sovjetskog saveznika, međutim do dana današnjeg ostala je tajna šta je to prevagnulo dva dana uoči početka zauzimanja Kabula i prevrata da se krene u sovjetsku vojnu intervenciju u Avganistanu.
Početak intervencije
Intervencija preuzimanja vlasti u Kabulu satojala se iz dva dela: političkog i vojnog. Politički deo predviđao je promene u državnom vrhu tj. zamenu kompletnog političkog i vojnog rukovodstva u Avganistanu i izbor novog predsednika, a zatim propagandno-političke mere koje su trebale opravdati intervenciju ili bar ublažiti oštre kritike.
Vojni deo operacije je bio precizniji sa izrađenim detaljima koji su predviđali što veći stepen iznenađenja i brzinu i preciznost u izvođenju borbenih radnji i zadataka. Izrada vojnih prirema poverena je sovjetskom generalštabu, a političko-bezbednosne pripreme službi bezbednosti i odgovarajućoj partijskoj službi. Neposredno izvršenje plana o vojnoj intervenciji povereno je komandi Turkestanskog vojnog okruga.
Sovjetska vojna intervencija u Avganistanu izvedena je sa dosta veštine i lukavosti, posebno politički deo – izvršenje prevrata u Kabulu, svrgavanje i pogubljenje predsednika Amina i dvođenje na vlast Barbaka Karmala i stavljanje svetske javnosti pred svršen čin.
Prevrat u Kabulu izveden je iznenadno i munjevito. Sovjeti su od pre imali iskustva u tome, stečenih osobito u Čehoslovačkoj, gde je operacija izvedena po sličnom scenariju. Preduzet je niz političkih i diplomatskih aktivnosti. Predsednik Amin i njegovi saradnici angažovani su bili velikom posetom sovjetskih rukovodilaca, u kratkom vremenu, s čim je odvraćena bila pažnja od aktivnosti koje su se sprovodile sa prevratom i vojnom intervencijom.
Dan pre početka intervencije u Kabul 26. decembra 1979. u posetu je stigao ministar poljoprivrede Uzbekistanske SSR. Za njega je priređen prijem u hotelu Interkontinental u predgrađu Kabula. Na prijemu je bilo dosta sradnika, ministara i ostalih rukovodilaca Aminovog režima, koji su mirno uživali u prijemu, ne sluteći šta se sprema,
Svrgavanje predsednika Amina počelo je 27. decembra 1979. tačno u 19 časova, kada je iznenada došlo do pokretanja sovjetskih jedinica sa tenkovima i oklopnim transporterima sa aerodroma Bagran ka gradu. Cilj je bio zauzimanje privremene rezidencije predsednika Amina, zgrada radija i televizije, telefonska centrala i drugi značajniji objekti.
Sovjetski generalštab prema planu predvideo je specijalnu grupu KGB „Alfa“ da prodre u dubinu neprijateljske teritorije ispita strukturu, organizaciju, lokaciju i planove avganistanskih komandanta lojalnih Aminu i po potrebi ih likvidira, otkrije štabove, centre veze, skladišta oružja i municije i sve to uništi.
Glavni cilj sovjetskih snaga koje su se pokrenula sa aerodroma Bagram bila je palata Darulaman, na periferiji grada u kojoj se nalazio Amin, sa jednim naređnjem, da se on likvidira. Palata Darulaman bila je inače izgrađena na uzvišenju dakle je bio odličan pregled kompletne okoline.
Naime, postoji priča da je Amin u ovu palatu prešao da živi svega nekoliko dana pre prevrata, pod nagovorom sovjetskih savetnika, a zbog veće bezbednosti.
Palatu su činila tri povezna objekta, izgrađena od armiranog betona sa zidovima koji su mogli da izdrže pogotke topova kalibra 23 mm iz samohotki protivavionskih topova ZSU 23/4. Prema palati je vodio samo jedan put koji je bio pod stalnom kontrolom pristalica lojalnih Aminu. Prema nekim procenama u kompleksu ove palate bilo je oko 2.000 pripadnika Aminovog obezbeđenja, od kojih se većina nalazila na trećem spratu objekta. Nedaleko od ove zgrade nalazio se štab Aminove armije gde su na krovu bili protivavionski topovi kalibra 23 mm, a na 500 metara su se nalazili Žandarmi.
Sovjetska vojna obaveštajna služba GRU došla je do informacija da će se 27. decembra u predsedničkoj palati nalaziti samo 200 gardista i 11 tenkova na ulazu u palatu. Za napad Sovjeti određuju specijalnu grupu Alfa sa odredima Zenit i Grom. Odred Grom brojao je 25 ljudi, dva protivavionska topa ZSU 23/4 Šiljka, 6 oklopnih transportera BTR 60 PB sa teškim mitraljezima kalibra 14,7 mm i mitraljezima PKT kalibra 7,62 mm i 6 BVP-1. Odred Zenit takođe je brojao 25 specijalaca. U operaciju je bio uključen i Muslimanski bataljon sačinjen od zavrbovanih sovjetskih pristalica, koji su pružali pasivnu podršku ovim odredima.
Signal za napad označilo je dizanje u vazduh telefonske centrale. Kada je odjeknula eksplozija Šiljke koje su se rasporedile oko palate kružno otvorile su uragansku vatru na objekat. Da bi konfuzija bila još veća, Muslimanski bataljon otovorio je nasumičnu vatru iz dve šiljke. Ovo je omogućilo da 50 specijalaca grupe Zenit i Grom nesmetano se popnu i zauzmu položaje na padini ispred same palate. Paraleno sa ovim pokretima bila je i treća grupa napadača pod imenom Karandoj sastavljena od preostalih delova grupa Zenit i Grom kao i Vazdušno-desantnih trupa. Oni su zauzeli zgradu Ministarstva inostranih poslova u samom Kabulu. Dva pripadnika Groma uz podršku voda padobranaca VDV osvojili su štab vazduhoplovnih snaga avganistanske armije. Sovjetska komanda je koordinisala kompletnu operaciju, naredila je da četiri specijalca iz grupa Zenit i Grom krenu uz podršku BTR i BMP -1 ka ulazu u palatu. Međutim iz tvrđave je tad otvorena vatra, a BTR grupe Zenit i BMP -1 grupe Grom su uništeni. Po napuštanju vozila jedan od specijalaca je bio ranjen. Dok se predsednička garda borila sa pripadnicima Zenita, Groma i Muslimanskih snaga, pripadnici Alfe nesmetano su savladili otpor i ušli u palatu. Šiljke koje su se probile u krug otvorile su vatru po drugom spratu odakle je pružan otpor teškim mitraljezima i ručnim bombama. Njihove četiri cevi i brojnost ispaljenih metaka, napravio je pakao po spratovima odakle je pružan otpor. Ipak, posle žestokog okršaja koji je trajao više od sat vremena, pripadnici Alfe su morali i brobom „prsa u prsa“ da slome otpor.
Uprkos snažnom otporu svi su branioci nastradali. Sudbina samog Hafizulaha Amina ostala je nerazjašnjena, prema jednoj verziji njega su ubile Alfe na drugom spratu predsedničke rezidencije dok su trajale borbe sa njegovim gardistima koji su čuvali Amina i njegovu porodicu. Druga verzija kaže da su Amin i njegov brat sa sinom bili zarobljeni. Oni su posle presude revolucionarnog suda 28. decembra 1979. pogubljeni. Tad je objavljeno da će njegovim preživelim saradnicima biti suđeno pred verskim i revolucionarnim sudom. I oni su takođe, svi pogubljeni.
Dok je operacija prevrata trajala, u samom Kabulu su se nalazile isključivo pomoćne jedinice avganistanske vojske i policije koje su obezbeđivale druge važne objekte. Ove jedinice su sovjetski padobranci uspešno savladali. Malo jači otpor je pružen oko Radija Kabul. Sporadični okršaji su trajali do 23 časa uveče 27. decembra 1979.
U okršaju sa predsedničkom gradom poginulo je 5 pripadnika Alfi koji su zauzeli predsedničku palatu. U samom gradu u okršajima je, navodno, stradalo 250 vojnika i policajaca na obe strane.
Padobranske jedinice su imale zadatak da osvoje aerodrome što je učinjeno u periodu od 24. do 27. decembra 1979. kada je obavljeno između 280 i 350 sletanja. U tom periodu Sovjeti su u Avganistan prebacili kompletnu 103., 104. i 105. VDV diviziju sa svim naoružanjem. Za prevoz snaga i sredstava, korišćeni su transportni avion Il-76, An-12 i An-22, ali delom i putnički avioni Aeroflota. Poletali su obično u talasima sa više aerodroma u SSSR–a, a najviše iz Moskovskog regiona i Turkestana. Za svo vreme operacije vazdušno desantnog transporta iznad Kabula su leteli izviđački avioni, kojima je bio cilj da otkriju pobunjenike koji bi pokušali da se inflitriraju.
Pojedinim avganistanskim rukovodiocima nije promakla tolika sovjetska aktivnost, pa su uoči puča, neki funkcioneri tražili objašenjenje zbog čega toliko letova. Objašnjenje je bilo da su kopeni putevi dotura oružja i opreme za avganistanske snage blokirani i da se samo to može izvesti vazdušnim putem. Sa aerodroma Bagram sovjetski padobranci su helikopterima tokom puča desantirani i na aerodrome Herat i Kandahar, koji su zauzeti i pretvoreni u uporišta. Dok su trajali okršaji u Kabulu, sovjetsko-avganistansku granicu na dva prelaza prešle su motostreljačke divizije koje su nastupale pravcem Termez-Kabul i Kuska-Herat. Glavninu snaga činile su 357. i 66. motostreljačka divizija sa sredstvima ojačanja kao i jedinice 201. i 360. motostreljačke divizije. Te jedinice podržavalo je nekoliko esakdrila lovaca i bombardera. Avganistanske jedinice nisu pružale nikakv otpor, ali ni saradnju sovjetskim trupama, već su samo nemo gledale ulazak sovjetskih divizija u Avganistan (čehoslovački scenario). Uskoro se ovim četiri pridružile i još dve motostreljačke divizije 16. i 54.
Eliminacijom Hafizulaha Amina otpočela je sovjetska vojna intervencija koja je trajala 10 godina i koja je odnela više od 140.000 života sovjetskih vojnika.
Postoje različita mišljenja vezana za sovjetsku intervenciju i rat u Avganistanu. Svakako da je ovaj rat imao jak uticaj na na spoljnu, ali i untrašnju politiku Sovjetskog Saveza. Smatra se da je bio jedan od ključnih razloga za kraj Komunističke vladavine. Rat je na unutrašnjem planu pokrenuo verske, nacionalne i etničke pokrete u većinskoj islamskoj populaciji sovjetskih republika blizu Avganistana. Možda je to uticalo da se vojska demoralizuje, jer je podgrevano mišljenje da je postala napadačka-osvajačka, da se bori protiv islama u Avganistanu što je dovelo do uspona islamskog fundamentalizma u srednjoazijskim republikama i verovatno do jačanja pokreta za nezavisnost u Čečeniji.
Što se tiče samog Agganistana, građanski rat se tamo nastavio i posle sovjetskog povlačenja. Nadžibulahov režim, uspeo je opstati na vlasti do 1992. Ipak, i on je pao nakon prebega njegovog generala Abdula Rašida Dostana (i njegove uzbečke policije) na stranu Talibana.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV) SILA 20 EPIZODA: Raketni sistem koji je oborio američki ponos F - 117A!
(Kurir.rs/Andrej Mlakar/Foto Printscreen Youtube)
