Recimo da se zovem Tim Ramadan. Recimo da mi fali još nekoliko godina do mog tridesetog rođendana. Pre tri godine sam počeo da koristim lažno ime da zaštitim porodicu i ljude koje volim. Završio sam fakultet pre sirijske revolucije, a sada sam reporter jedne aktivističke grupe iz Rake. Radim po ceo dan, kao i svaki student, van struke zato što nekako moram da preživim.
Moj posao, razumete zašto ne mogu da kažem šta tačno radim,
omogućuje mi da skupljam vesti o događajima, da fotografišem ljude i stvari, i da to sve kasnije šaljem prijateljima van Sirije. Imam jako dobro skriveni pristup internetu kod kuće i o njemu niko ne zna. Sve je prestalo onog dana kad je počela poslednja bitka za Raku, pa tako i moj posao, a moj dan je počeo kad su me probudili prvi vazdušni udari.
Oni su postali sastavni deo naših života, ali ja ih se ne bojim. Više se bojim dečjeg plača tokom noći. Zvuk dece kako plaču me plaši puno više nego zvuk aviona. Bojim se kad ne mogu da urade ništa, a ne mogu nikako da im pomognu. Ne mogu da ih smirim i utešim.
Sigurno vas zanima što jedem. Jedem što mogu da kupim. Ponekad sva hrana koju posedujem stane na jedan omanji tanjir. Hranu je jako teško nabaviti. Moram ići u okolne kvartove da kupim neke najosnovnije namirnice po neverovatno visokim cenama.
Već tri nedelje su sve pijace zatvorene, a samo neke male trgovine u popularnijim četvrtima imaju neke stvari na policama. Najgori deo mog dana je spajanje na Fejsbuk iz dva razloga. Prvo, stalno šaljem vesti o bombardovanju i uništenju mog grada. Sve što pišem tiče se loših stvari mog grada, a ja se i dalje nadam da ću jednom moći da izađem na Fejsbuk i objavim lepe vesti o Raki.
Drugi razlog je jedna devojka koju jako volim. Ona živi van Sirije i molila me da prestanem sa izveštavanjem i pobegnem. Nisam pristao i više ne razgovaramo jedno sa drugim. Svaki dan odlazim na njenu stranicu da vidim šta radi. Boli me kad je gledam, ali ipak volim da videm šta radi. Čitala je svaki intervju koji sam dao, pa se tako nadam da čita i ovo što pišem.
Nadam se da ćeš pročitati i shvatiti da te i dalje volim. Jednog dana ćemo se opet sresti. Sada ne radim ništa po čitave dane, ali imam sreću da su neki prijatelji iz inostranstva mi pomogli i poslali nešto novca. Uspeo sam da kupim čitavu kuću za 150 dolara.
Ostalo mi je nešto novca za hranu koju sam kupovao kad sam mogao i kad mi je trebalo. Sad nema hrane da se kupi, a problem je što ne mogu ni kuću da napustim.
Ne želim da postanem fanatični monstrum ID kojima je sve crno i beznadnežno. Veseliću se i slaviti kad god imam priliku. Pre sirijske revolucije sam bio obični student na univerzitetu i uživao sam u životu. Imao sam auto i veliku kuću, ali sve je nestalo u Asadovom bombardovanju. Kad je ID došao u Raku počeo sam da objavljujem njihove zločine pod pseudonimom. Od septembra 2013. godine pišem što sve oni rade, ali mi gotovo niko nije verovao ili ih nije bilo briga.
Nadam se da će grad biti oslobođen, ali bojim se što će uraditi pripadnici SDF-a. Nisu toliko loši, ali imaju neke loše navike. Teraju civile iz grada u izbegličke kampove severno od grada. Ne verujem im zato što sarađuju sa Asadom i Rusima. Želim da odem iz grada i nastavim da služim revoluciji. Možda odem u Deir el-Zour.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Reuters
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Vučić sa 600.000 evra hteo da ućutka Velimira Ilića!
