Gradić Ubrike u južnoj Španiji je lep, ali i prilično izolovan od ostatka zemlje. Nema železničku stanicu, a čak su i autobusi neredovni.
Smešten je nekih 120 kilometara južno od Sevilje, daleko od svetskih centara mode poput Milana, Pariza, Londona ili Njujorka. Ali upravo tu, u ovom gradiću, većina vrhunskih svetskih modnih marki nabavlja svoju kožu, prenosi BBC.
Svi oni koriste lokalne radnike koji za njih proizvode torbice, novčanike i remenje. Ali niko od dizajnera ne želi da govori o tome. Većina tajnosti proizilazi iz straha da još neko ne bi koristio vrhunski dizajn kako bi proizveo jeftine kopije, što je skup problem za trgovce luksuzom.
Huan Antonio Sančez, direktor proizvođača galanterije "Rančel", kaže da veliki brendovi često imaju stroge zahteve. “Moramo da potpišemo ugovor o tajnosti i poverljivosti. I fabrika, i direktor i svaki zaposleni mora da ga potpiše.”
NE PROPUSTITE
“Svi imaju individualne ugovore i ne smeju ništa da fotografišu, ne smeju da uzimaju dizajne niti bilo šta što ima veze sa proizvodima”, objašnjava Sančez, čija fabrika, koju je osnovao njegov otac, proizvodi galanteriju preko 40 godina.
Ali specijalizacija ovog gradića za kožu seže veoma daleko. Sve je počelo pre više od 200 godina, sa štavljenjem kože. Na kraju je to preraslo u pravo umeće rada sa kožom po kom je ovaj gradić postao poznat. Sada kožu kupuju na drugim mestima, već uštavljenu, jer se u Ubrikeu fokusiraju na specijalizovane radove. Više od polovine gradskog stanovništva radi poslove povezane sa kožom, a glavni su snabdevači čitave Španije, kao i brojnih velikih prekomorskih modnih kuća.
Tehnika potrebna da bi se proizvela vrhunska galanterija prenosi se sa generacije na generaciju. Sančez kaže da većina sugrađana to sve nauči još u detinjstvu, kada posmatraju roditelje kako rade.
“Ova tehnika može se preneti samo sa oca na sina, jer je jako specijalizovana. Oni je jednostavno imaju u krvi”, kaže Sančez. A upravo je ta visokokvalitetna veština, usavršavana generacijama, ono što je privuklo velike brendove. Dizajneri su najčešće čuli za Ubrike "od usta do usta".
Dok su neke fabrike počele da uvode proizvodnu liniju da bi ubrzale proizvodni proces, većina odbija kompromis.
Horhe Olivia Perez, generalni direktor lokalnog kožnog brenda "El Potro" kaže da jedan radnik još uvek napravi celu torbu, osim rezanja i dizajna.
“Jako je važno čuvati te veštine”, kaže Horhe. Kao i mnogi koji tu rade, Horhe bi želeo da ova stručnost bude i službeno priznata, i to oznakom "Made in Ubrike".
“Mislim da je to jako važno za budućnost”, kaže on. To bi im moglo pomoći i kod uvek prisutne pretnje koju predstavljaju jeftiniji rivali.
A to se već jednom i dogodilo. Pre desetak godina, u vreme finansijske krize, proizvođači su doživeli dramatičan pad narudžbina. Mnogi veliki brendovi odlučili su da smanje troškove tako što su proizvodnju prebacili u Kinu. To je dovelo do gubitka radnih mesta u Ubrikeu. Neki ljudi su se prebacili na nove poslove, ali većina je radnika “nastavila da radi jer su znali da je njihov kvalitet bolji i naručioci će se vratiti”, kaže lokalni odbornik za kulturu Hoze Manuel Fernandez Rivera.
I to se pokazalo istinom. Godinu dana kasnije većina se velikih brandova vratila.
“Kinezi jako brzo uče, ali mi znamo da je kvalitet i detaljna obrada svakog komada upravo ono što brendovi traže”, kaže on. Drugi razlog zašto su se velike modne kuće vratile evropskom proizvođaču je taj što će torbu proizvedenu u Aziji teško prodati svojim najboljim mušterijama, kupcima u Hong Kongu, Kini i Singapuru. Kada oni plaćaju stotine, a nekad i hiljade evra za torbu vrhunskog italijanskog ili francuskog dizajnera onda i očekuju da je napravljena na zapadu, a ne u njihovoj domovini.
(Kurir.rs/Net.hr)
Foto Printscreen Twitter
NE PROPUSTITE
