icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

(VIDEO) NAJPOZNATIJI TERORISTA NA SVETU JE ROĐEN DANAS: Pao u Jugoslaviji, a onda ga je Tito oslobodio!
Foto: Wikipedia/Profimedia

šokantno

(VIDEO) NAJPOZNATIJI TERORISTA NA SVETU JE ROĐEN DANAS: Pao u Jugoslaviji, a onda ga je Tito oslobodio!

Planeta

Ilič Ramirez Sančez. Ili Karlos. Ili Šakal. Kako god ga zvali, njegovo ime sinonim je za radikalno-levičarski oružani otpor koji je iz temelja potresao Stari kontinent tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Već dve decenije, Karlos se nalazi iza rešetaka u najstrože čuvanom pariskom zatvoru La Sante.

 

Šakal je rođen je 12. oktobra 1949. u venecuelanskom gradu Mićeleni. Otac mu je bio advokat i marksista koji mu je dao ime Ilič. Prateći ovu logiku, mlađa braća Iliča zovu se Vladimir i Lenjin.

Sa deset godina postao je član podmlatka lokalnih komunista. Sa ocem je kao mladić leta provodio u kubanskim kampovima za obuku gerilaca. Posle razvoda roditelja, majka ga vodi u London, otac želi da ga upiše na Sorbonu. Ilič za dalje školovanje bira moskovski univerzitet Patris Lumumba.Sa univerziteta je izbačen 1970. Uskoro putuje u Bejrut, postaje član Narodnog fronta za oslobođenje Palestine (NFOP), u čijim se jordanskim kampovima za strane dobrovoljce obučava za gerilsku borbu. Tamo su mu, zbog porekla, nadenuli ratno ime “Karlos”.

 

Drugi nadimak “Šakal” dali su mu novinari pošto je među njegovim stvarima pronađena knjiga Frederika Forsajta “Dani šakala”, iako nije pripadala njemu. Posle još jednog kratkog boravka u Londonu, seli se u Pariz gde je uglavnom angažovan u diverzijama na jevrejske mete i akcijama protiv agenata Mosada, izraelske tajne službe.

 

Mišel Muharbal, Libanac, otkriva njegov identitet francuskoj policiji ali ga Karlos ubija, zajedno sa dva policajca koji su pokušali da ga uhapse.

Krajem 1975, sa još petoro terorista napada sedište OPEK (Organizacija zemalja izvoznica nafte) u Beču odakle otimaju 60 talaca, i ubijaju tri osobe.

Na austrijskom radiju i televiziji na svaka dva sata emituju saopštenja NFOP kako broj žrtava ne bi bio veći. Otmičarima se izlazi u susret – obezbjeđuje im se avion, plaća otkup (nepoznat tačan milionski iznos, niti ko ga je platio) i garantuje politički azil otmičarima. Deo talaca pušten je u Tripoliju, a ostatak u Alžiru. Posle sastanka u Jemenu, Karlosa izbacuju iz NFOP-a zbog optužbi da je proneverio deo otkupa.

 

Godinu dana kasnije hapse ga u tadašnjoj Jugoslaviji. Ubrzo biva prebačen u Bagdad, a dovode ga i u vezu sa brojnim tajnim službama poput KGB, Sekuritatee i Štazija. Na kraju se skrasio u Mađarskoj, iz koje je izbačen 1985.

 

U Jemenu organizuje vojnu formaciju Organizacija arapske oružane borbe. Posle neuspešnog miniranja nuklearne elektrane Superfeniks, francuske vlasti hapse Karlosovu ženu Magdalenu Kop i Švajcarca Bruna Bregea (vodi se kao nestao od 1995). Karlos počinje sa odmazdom. U ukupno 5 bombaških napada, od čega je jedan bio u Nemačkoj, a svi ostali u Francuskoj, poginulo je 11, a ranjeno više od 100 osoba.

Posebna Karlosova “slabost” bili su vozovi i železničke stanice. Na železničku stanicu Sen Šarl u Marseju i brzi voz na liniji Pariz-Marsej izvršio je simultane napade poslednjeg dana 1983. godine. Pet osoba je poginulo, dok je 45 bilo povređeno. Istog dana, Karlos šalje pisma na adrese tri novinske agencije u kojima objašnjava da su napadi odmazda za francusko bombardovanje trening kampa NFOP u Libanu. Kop i Brege pušteni su iz zatvora 1985. godine.

 

Raste pritisak na evropske države da mu uskrate gostoprimstvo, te se Šakal seljaka od Sirije (gde je od njega zahtijevano da prestane s terorizmom) do Iraka, da bi se najzad skrasio u Sudanu. Tamošnja tajna služba prihvata ponudu Amerikanaca i Francuza za njegovo izručenje. Uhapšen je u avgustu 1994. godine.

 

Sančez nikad nije bežao od činjenica o svojim ubistvima. Štaviše, 2011. kada mu je počelo suđenje na antiterorističkom sudu u Parizu otkrio je koliko su njegovi napadi bili “uspešni”.

 

“Izračunao sam da je bilo jako malo civila. U napadima koje sam vodio bilo je od 1.500 do 2.000 mrtvih, a među njima nije bilo više od 200 civila”, pohvalio se najpoznatiji ‘terorista’ na svetu i izazvao osudu javnosti.

Karlos Šakal je prvu presude dočekao tek 1997. jer je čak 20 godina bežao i bio na listi najtraženijih svetskih begunaca. Napokon su ga uhvatili u Sudanu strpali u vreću i prebacili ga u Pariz. Sud u Francuskoj ga je osudio na doživotnu kaznu zbog ubistva dvojice policajaca i doušnika.

Sančez nije pokazao ni trunku kajanja na suđenju na pariskom antiterorističkom sudu i još je uložio i žalbu. Sud mu je potvrdio doživotnu kaznu za četiri odvojena napada na dva voza, železničku stanicu i ulicu u Parizu u kojima je poginulo 11, a povređeo 150 ljudi. Nešto pre izricanja presude, Šakal je držao monolog koji je trajao četiri sata.

 

“Ceo sam se život borio protiv terorista. Mi nismo teroristi, mi smo borci za slobodu”, istakao je tokom svog govora.

 

“Kada ratuješ 30 godina, mnogo krvi bude proliveno – i tuđe i moje. Ali, nikada nikog nismo ubili za novac, već isključivo zbog našeg cilja – oslobođenja Palestine”, rekao je na suđenju Karlos.

 

Karlos Sančez se prilikom svojih zatvorskih dana posvetio i pisanju. U svojoj autobiografiji je otkrio kako mu je tajna služba omogućila nesmetani boravak u Jugoslaviji, a on je zauzvrat za nju radio poslove kao što je kontrola ustaških terorista za vreme zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Takođe, otkrio je detalje o vezama i saradnji s tajnom službom bivše Jugoslavije, ali i Josipom Brozom Titom.

“Uživao sam u odmoru u Dubrovniku, Splitu i Zagrebu dok nemački doušnici i Francuzi nisu saznali gde se nalazim. Počeli su vršiti pritisak na Jugoslaviju pa su me uhapsili u zagrebačkom hotelu Esplanade s lažnim alžirskim pasošem. Kada je Tito je čuo da su me uhvatili odmah je naredio da me puste i omogućio mi beg u zemlju po mom izboru. Nemačka i Francuska su pritiskale Tita, ali on nikada nije priznao da sam bio u Jugoslaviji, a svi dokumenti povezani uz moj slučaj bili su uništeni”, napisao je Karlos.

 

Ali, autobiografija izaziva i kontroverze jer se u njoj saznaje da je Šakal terorističke akcije u Marseilju, Bonu i Parizu izveo uz pomoć jugoslavenske tajne službe, Udbe.

 

“Dana 25. augusta 1983. uz pomoć jugoslavenske tajne službe, podmetnuo sam eksploziv u rezidenciju francuskog konzula u Bonu. Zatim sam prešao, s jemenskim pasošem, iz Istočnog u Zapadni Berlin u kolima jugoslavenske registracije s vozačem Bojanom”, zapisao je Šakal.

 

U međuvremenu se uspeo i razvesti od supruge Magdalene Kop, a njegov advokat postala je Izabel Koutant-Pejre. Šakal trenutno služi doživotnu kaznu a svoju krivnju nije ni u jednom trenutku nije priznao.

“Ja sam neprijatelj terorista kao što su SAD i Izrael”, ponosno je isticao više puta. Kako se Tito domogao Šakala?

 

Bila je sumorna, kišna jesen 1976. godine. Jedan mlađi oficir iz Maršalata, neko se vreme motao oko debelih vrata presvučenih u crvenkastu kožu, popravljao je uniformu, a onda se ipak ohrabrio te zakucao na vrata predsedniku Titu. Tog je dana, valjda i zbog vremena, Tito bio nešto neraspoložen, a u prijemnom kabinetu, nervozno je čekao Franjo Herljević, šef tadašnje UDB.

 

Tek se vratio iz Slovenije gde se sastao s rumunskim predsednikom Čaušeskuom. Nedaleko od Zagreba su se sudarila dva aviona, bilo je 176 mrtvih, a i “hrvatski nacionalisti” oteli su američki avion.

 

Tito je pio svoju jutarnju kaficu. Tursku. Činilo se, ponešto mu se popravilo raspoloženje. Iznenadio se kad je čuo da dolazi Herljević. Valjda Franjo dolazi s nekim novim informacijama o Bušiću koji je oteo avion ili o nesreći kraj Vrbovca, a i Mao je umro. Herljevićev raport Titu

 

Težak početak jeseni. Herljević je ušao brzim korakom, gotovo i ne pozdravivši se. Nestrpljivo je čekao da se mladi znatiželjni ordonans povuče. Čim je ovaj nestao iza teških tapeciranih vrata, odmah je bez velikog uvoda kazao – “Dobili smo poruku od Nemaca, Zapadnih, kažu da oni znaju da

“Onaj” namerava da dođe k nama. Herljević ukratko počne ostarelom predsedniku objašnjavati o kome je reč. Istakauo je reč OPEC. Nafta.

Tito je podigao pogled, nemarno kazao: “A, znam, znam.”

Blago se namrštio. Spustio šoljicu kafe i posegnuo za cigarom iz velike drvene kutije. Upravo mu je stigla nova partija s Kube od Kastra. “Da, i?- kratko je upitao Tito smireno paleći cigaru.

 

“Pa oni bi da ga mi hapsimo”, kaže Herljević koji je i dalje stajao, držeći u ruci depešu. “Ahahahaha”, prozborio je Tito više za sebe, uvlačeći duboko dim.

 

Tako se nekako odigravao razgovor na Dedinju dok je Beograd bio pod naletom dosadne jesenje kiše. Ali, kako bilo, u Sarajevsku ulicu 34 a, kasarnu specijalnih snaga Jugoslavenskog SSUP, mladi vojni policajac doneo je zapečaćenu belu kovertu sa žigom Službe državne bezbednosti, stigla je naredba da se četvrti sprat preuredi u zatvor.

 

Bez pitanja se počelo raditi, a odmah su instalirane kamere, prislušni i drugi slični uređaji. Sprat je okrečen, promenjeni su dušeci na krevetima. Ni komandant nije znao koga će mu to dovesti. Oni iskusniji uvukli su se u sebe, misleći je li na delu – vojni udar ili možda masovnije hapšenje nekih partijskih rukovodilaca, pa spremalo se uvođenje Zakona o udruženom radu.

U isto vreme, jugoslavensko-bugarsku granicu kod Pirota prešao je automobil u kojem su bila trojica putnika. Crnomanjasti, nekako latinoameričkog izgleda. Na prelazu nije bilo neke gužve. Dosadna kiša uspavljivala je dokone graničare. Samo pokoji turski kamion i poluprazni Lastin autobus.

Pristali momci, negovanih kicoških brčića i zalizanih crnih frizura prošli su bez suvišnih formalnosti. Bezvoljni milicioner je samo ovlaš pogledao njihove pasoše. Ali, onda na otvorenom putu prema Nišu, kad je auto bio posve sam na vlažnom putu, maskirane prilike su vrebale svoju šansu.

 

Bilo je to izuzetno povoljno mjesto. Čistina. Nedaleko neki šumarak, a u daljini pusti proplanak. S pokrajnje blatnjave ceste ispred auta je izleteo beli “tristač”. Vozač je stisnuo kočnicu, a trojica iznenađenih putnika izašli su s podignutim rukama i ciničnim osmehom na licu. Odmah je pristigla vojna kampanjola. Trojica mladića ušla su bez pogovora u nju. Sivomalinasti auto je krenuo prema Beogradu.

 

“Onaj” o kojem je govorio Herljević Titu, bio je Iljič Razmirez Sančez, poznatiji pod nadimkom Karlos ili Šakal, najlegendarniji i najtajnovitiji terorista 70-ih oko kojeg su se plele najnevjerovatnije i najmističnije priče.

 

Najtraženiji terorist na svetu bio je u rukama jugoslavenske milicije. Nije ni on to očekivao, ali nije se ni uzbuđivao. Ovo nije trebalo ni njemu, a ni jugoslavenskom vodstvu.

 

Trebalo je paziti da vijest ne iscuri u javnost. Ni čuvari u vojarni nisu znali koga to paze, a i zapovjedniku su rekli u zadnji čas. Možda se Carlos došao malo odmoriti, isplanirati još kakvu atraktivnu akciju ili otmicu koja će uzbuditi svijet, ali s obzirom na to da je bio otkriven, bila je to više nego neugodna situaciju za tadašnji položaj Jugoslavije.

Prema drugoj, mnogo vjerovatnijoj verziji hapšenja, Šakal je uhapšen u sobi beogradskog hotela ‘Metropol’, a akciju su izveli pripadnici UDBA-e.

To je u emisiji ‘Ćirilica’, potvrdio i Dušan Stupar, jedan od ključnih ljudi UDBA-e u periodu 1973-1988. godine, koji je bio zadužen da uhapsi Karlosa.

 

Više o tome kako je došlo do hapšenja, ali i kako je Jugoslavija kasnije profitirala od cijelog slučaja, pogledajte u priloženom videu od 43. minute.

Kurir.rs/Globalcir

Foto: Profimedia

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR TV VESTI UŽIVO! Jelenin ubica i njegov pakleni plan?

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...