Na obodu veoma prometne pijace u Gvatemalskoj visoravni, na jugu te centralnoameričke zemlje, tišina se širi iza kapije groblja Cementerio General. Iza njegove sterilne spoljašnjosti, međutim, kriju se stotine živopisnih nadgrobnih spomenika koji natkrivaju brdo.
Za novopridošle posetioce, ova smena kolorita možda deluje neprikladno nečemu što je povezano sa odlaskom sa ovog sveta. Prema majanskoj tradiciji, međutim, poštovanje živih prema mrtvima podstiče žive da svoj život prožive u spokoju, ne strepeći od neizbežnosti smrti. U kulturi majanskog nasleđa naroda Kiče, koji nastanuje grad Čičikastenango, cveće, tamjan i pilići donose se na groblje tokom cele godine. Porodice svake godine za Dan mrtvih, koji se obeležava početkom novembra, farbaju grobove svojih najmilijih koji više nisu sa njima.
Svaka boja ima svoju simboliku. Bela predstvalja čistotu, tirkizna je boja žaštite, žuta označava životnu snagu Sunca, dok ostale boje i nijanse predstvljaju počast preminulom koja se odaje njegovim omiljenim koloritom.
Majanski rituali snažno su uticali na katolicizam u Gvatemali, koji je na tom području prisutan od dolaska španskih konkvistadora u 16. veku. To se najbolje može sagledati iz svetog rukopisa naroda Kiče "Popol Vuh", koji datira iz perioda pre kolonizacije. Prema navodima iz tog spisa, mrtvi stanuju u podzemnom svetu Šibalaba, iz koga sa živima komunicijraju putem snova. Put u život posle života, međutim, zavisi od pravilno izvedenog rituala, u kome boje igraju važnu ulogu. Ukoliko ritual nije izveren po previlima, sahranjeni ostaje zarobljen u prostoru između živih i mrtvih, sa kojim je svaka komunikacija prekunuta. Ovo verovanje je i dana danas veoma snažno u narodu Kiče.
(Kurir.rs/nationalgeographic.com)
(Foto: Printscreen)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Ovo je nelegalno groblje ljubimaca u Beogradu!
