Okupatori nisu pokazali milost te su razdvojili porodicu, a njegovi roditelji su ubijeni u Aušvicu samo mesec dana pre nego što je i Lale tamo završio, ali on nikada nije uspeo da sazna njihovu tužnu sudbinu. Pri dolasku u logor smrti Sokolovu su na ruku tetovirali broj 32407 ali su ga poštedeli smrti jer je odlično govorio slovački, ruski, nemački, francuski, mađarski i malo poljskog, a bio je i 26-godišnjak dovoljno snažan i zdrav, uprkos preležanom tifusu, da radi fizičke poslove. Odlučili su da će upravo on pomagati Francuzu Pepanu u tetoviranju zarobljenika.
Francuski akademik naučio ga je da barata iglama, da ne pita mnogo pitanja i da trguje hranom i cigaretama - jedinom valutom koja je u Aušvitcu nešto značila.
Pepan je jednog dana samo netragom nestao, a Lale nikada nije saznao gde je i kako ubijen, ali na njemu je bilo da nastavi posao tetoviranja. Jedan SS-ovac ga je čak čuvao, a redovno je morao da stoji pored ozloglašenog dr Jozefa Mengelea, poznatog i kao Anđeo smrti, dok je ovaj odlučivao ko je od zatvorenika išao direktno u komore, a na kojim će kasnije vršiti svoja 'istraživanja' i nehumane eksperimente.
Njima su tetovaže brojeva zamenile imena, kosa im je ošišana do skalpa i oduzete su im sve stvari.
"Jednoga dana uzeću i tebe", često mu je govorio Mengele dok je Lale tetovirao logoraše.
U knjizi koju je o "tatu majstoru" napisala Heder Moris nakon razgovora s ostarelim Sokolovim u njegovom domu u Australiji, Lale joj je objasnio kako mu je mnogo teže bilo da tetovira ruke devojčica koje su dolazile.
"U trenutku kad sam Giti istetovirao broj 34902, ona je istetovirala svoje ime na moje srce", rekao je Lale o devojci iz ženskog logora Birkenau koja mu je kasnije postala supruga.
Čitavu priču o svom boravku u Aušvitcu Sokolov je Morisovoj ispričao tek nakon Gitine smrti 2003. godine.
"Nikada za sebe nije mislio da je kolaborator, naprotiv, pokušavao je svima da pomogne. Švercovao je hranu najmanjima i brinuo se za zarobljenike, ni sam nikada nije znao hoće li da dočeka sledeće jutro, posebno uz Mengelea, ali ipak su ga mučile savest i traume koje je doživeo u te tri godine u logoru, sve do kasne starosti i Gitine smrti nije hteo o tome da razgovara", rekla je Morisova o Sokolovu.
On je uz pomoć svog SS čuvara Giti slao tajna pisma, polovine svojih obroka, a čak su nekoliko puta uspeli i da se sretnu. Godine 1945. Nemci su shvatili da je ulazak Rusa u logore nemoguće izbeći, pa su one koje nisu stigli da ubiju slali u druge logore, a tako i Žizelu (Giti) Firman. Uskoro je slobodan bio i Lale, vratio se u rodni grad, a u svojoj porodičnoj kući zatekao je samo jednu sestru koja je uspela da preživi rat. Uzeo je kola i konja pa se zaputio u Bratislavu sa samo jednim mišljenjem na umu - da pronađe Gitu.
Nedelje je proveo na železničkoj stanici pregledajući kolone preživelih, ali bez uspeha. Kada su ga uputili u dom Crvenog krsta ispred njegove zaprege zakoračila je upravo Gita. Venčali su se iste godine i živeli pod prezimenom Sokolov da bi se bolje uklopili u Čehoslovačku koja je bila pod Sovjetima, ali to nije sprečilo komuniste da im bez naknade nacionalizuju trgovinu tekstilima koju su vodili, posebno pošto je otkriveno da bračni par novčano svesrdno pomaže pokret u Izraelu.
Lale i Gita su pobegli preko Beča i Pariza odlučni da život nastave negde daleko od Evrope. Za razliku od njegove supruge koja je još nekoliko puta posetila Evropu, Lale se više nikada nije vratio, čak ni u posetu. Otplovili su za Sidnej, a dugoročno su se odlučili za Melburn gde su ponovo otvorili prodavnicu s tekstilima i dobili sina Gerija.
Retko ko je znao kako su se Gita i Lale upoznali, čak je i njihov sin znao samo delove priče dok se njegov otac nije odlučio da sarađuje sa Heder Moris, upravo na Gerijev zahtev. Ona ga je tri godine posećivala nekoliko puta nedeljno, a ostatak vremena istraživala je istorijsku građu da bi potvrdila njegovu priču i saznala više o tome kako je funkcionisao zloglasni logor smrti.
Upravo je tako i saznala sudbinu Sokolovljevih roditelja, ali nikada to nije stigla da mu saopšti. Morisova je napisala knjigu "The Tattooist of Auschwitz".
Lale Sokolov preminuo je 2006. godine.
"Njegova priča je neverovatno važna, i daje lice jednom dehumanizovanom 'zanimanju'. Većina zarobljenika nije uspela da svetu ispriča svoju priču", kaže Sedrik Gefen, predsednik udruženja Holokaust Memorijal Australije. Kurir.rs/Express.hr
NE PROPUSTITE
