Deng Sjao Ping je samo mogao da sanja o takvom prijemu kod svetske elite. Njegov savet naslednicima u jeku dvocifrenog ekonomskog rasta Kine ranih devedesetih godina prošlog veka bio je da skrivaju svoju snagu, drže se skromno i odmereno, uveravajući javnost da uspon njihove države ne predstavlja nikakvu opasnost za druge svetske sile. Kina je uvek tvrdila da ne teži nikakvoj hegemoniji i da je njen uspon koristan za čitavu zemlju. Zapadne vlade i korporacije su ohrabrivale kinesku integraciju u svetsku ekonomiju, smatrajući da će, ako želi da postane svetski lider, Kina morati da prihvati postojeći poredak i njegove vrednosti, vremenom se transformišući u demokratsku zemlju poput Tajvana i Koreje pre nje. Isti ljudi su se nadali da će njeno članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i kretanje ka privredi slobodnog tržišta pogodovati svima. Dolaskom Sija na čelo države pre pet godina, takva očekivanja počela su da jenjavaju. Slično Trampu, on je domaću popularnost stekao obećavajući oživljavanje privrede. Nakon onoga što je nazvao “vekom poniženja” od strane drugih sila, Kina će zahtevati poštovanje i povratak središnjoj poziciji u svetskim dešavanjima. Postao je nametljiviji u regionu, polažuči pravo na čitavo Južno kinesko more, uprkos pravima susednih pet država, i ulagao je u pomorsku moć u cilju čuvanja morskih puteva i linija snabdevanja energentima. Da bi prebrodio vremena koja se čine teškim po Komunističku partiju Kine, ukaljanu istrajnom korupcijom tokom svog sedmodecenijskog staža na čelu države, Si je nastojao da osnaži veru u komunizam, ideju koja sve više prkosi kineskoj društvenoj i ekonomskoj stvarnosti...CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS
