Biti ljut na Evropsku uniju nije psihoza - to je znak razuma. Može se reći da je u zabludi svako ko nije razočaran sa EU. Samo pogledajte šta se dešava u Grčkoj: EU polako, sadistički i sasvim namerno pretvara jednu od svojih članica u zamlju trećeg sveta. I to radi samo da bi pokazala da može. Nijedna ozbiljna osoba ne smatra da politika EU prema Grčkoj deluje ili da će delovati.
Ozloglašeni dugovi Grčke su 2007. godine bili 100 posto BDP-a. Takozvano spasavanje ih sada gura do 180 odsto, i do projektovanih 250 odsto do 2060. godine. A zašto? Da bi se zadovoljio kruti verski pojam da grešnici moraju biti strogo kažnjeni ako želimo da vrlina prevlada. Zajednica koja nanosi tako besmisleno patnje jednoj od svojih najugroženijih članova nije moralno isparavna.
EU je izgubila svoj moralni kompas kada je pao Berlinski zid. Pre toga se takmičila sa komunizmom, a generacije zapadno evropskih lidera, koji su iskusili haos 1930-tih i 1940-tih su bili željni da dokažu da se može upravljati tržišnim sistemom i stvoriti punu zaposlenost, jednake mogućnosti i stalni ekonomski napredak.
Ali kada je prestala potreba da se takmiči sa alternativnim ideologijama posle raspada Sovjetskog Saveza, EU je postepeno napustila svoje socijaldemokratske i hrišćansko-demokratske korene. Takođe se odmakla od realne ekonomije - a nemački program štednje nakon 2008. godine je bio gluv na stvarnost sopstvenog neuspeha.
Nije se mislilo na društvene posledice. Nejednakost je porasla na celom kontinentu: najbogatijih sedam miliona ljudi u Evropi sada ima istu količinu bogatstva kao najsiromašnijih 662 miliona ljudi. Sada je u EU 123 miliona ljudi, odnosno četvritna stanovništva u riziku od siromaštva.
Sve se ovo dogodilo jer je u sistemu nestao strah od socijalnog i političkog haosa. Evropska tehnokratska elita je izgubila pamćenje i zaboravila da siromaštvo, nejednakost, nesigurnost i osećaj nemoći mogu imati drastične političke posledice.
EU je osnovana na nekoj vrsti konstruktivnog pesimizma, sa svešću da će se stvari raspasti ako nema kolektivne pravde. U najboljem smislu, sama EU je projekat zasnovan na strahu. Bez tog straha, projekat je postao arogantan, samozadovoljan i opsednut velikim planovima, kao što je loše zamišljeni evro.
Napušteni ljudi
Radnička klasa u Engleskoj, kao i njihove kolege u većini država EU, je apsolutno u pravu kada smatra da je napuštena. Njihove nevolje su prave, a Brekzit je njihovom bolu dao ime i lokaciju - imigrante i briselsku birokratiju. To je umanjilo njihov osjećaj nemoći i u trenutku im dalo stvarnu moć. Na kraju krajeva, Bregzit je veoma velika stvar.
Ali, ljudima u nevolji i marginalizovanim zajednicama cinični lideri Bregzit kampanje su ponudili brijač u vidu engleskog nacionalizma i rekli im "hajde, preseci".
Englezi su se uvek ponosili time što nisu dizali revolucije.Njihov poslednji prevrat iz 1688. je za njih bio neobično učtiv. Slika koju su o sebi stvorili engleski konzervativci je slika sporih, pažljivih i umerenih promena. A sada, ironično, upravo ljudi koji tvrde da poštuju ovu nasleđe su, iznenada i nesmotreno, preduzeli revolucionaran skok u mrak.
Zemlja koja se ponosi trezvenošću i umerenošću je napravila jedan od najvećih naglih promena ikada preduzetih u razvijenim demokratijama.
Da ne bude zabune: ovo je engleska nacionalistička revolucija. U njenom srcu je sve što se u Engleskoj koristi kada se opisuju drugi, provincijski, manje racionalni narodi: identitet, razlike, duboki osećaj pripadnosti i odbojnosti.
Niko od pristlaica Bregzita, a to na kraju nije izneo uobličen ekonomski program za izlazak iz EU. Nije ni bilo važno što će oni koji će preuzeti dužnost od Dejvida Kamerona biti desničarski tržišni fundamentalisti, čija će politika produbiti nejednakost i otuđenje, koje su vodile birače radničke klase da glasaju za izlazak iz EU.
Nije bilo bitno ni to što je Bregzit doveo u pitanje i samo postojanje Velike Britanije. Bitno je bilo ono što je nacionalistima uvek važno: grupisanje mi protiv njih.
To je veoma pomoglo kampanju za izlazak. S jedne strane bila su vidljiva lica velikog broja imigranata, a s druge strane bezlična birokratija u Briselu, kao savršenih meta za bes, i ne samo zato što nisu mogli da odgovore.
Bilo je lako da se migranti pretvore u zlokobnu snagu koja želi da Engleze istera iz njihove sopstvene domovine a Brisel u silu koja će ih vezati u lance birokratije.
Pobedi Bregzita je pomoglo i to što je Evropska unija zaista u užasnom stanju, bez vođa sa idejom koji su iskusili užase Drugog svetskog rata. Reći da je EU propali projekat je grubo pojednostavljeno, ali u tome ipak ima dovoljno istine.
Ironično, pobedi Bregzitu su pomogle i unutrašnje rasprave u Konzervativnoj partiji, koja u ovom istorijskom trenutku vlada sa veoma ograničenim legitimitetom od 35 odsto glasova. Takođe, nereformisani izborni sistem je ostavio mnoge Britance u osećanju da su njihovi glasovi nebitni i da nisu demokratski zastupljeni.
Ali, ako je neprijateljska strana nacionalističke jednačine jaka, "naša" strana je opasno slaba. Ovo je revolucija koja jedva spominje svoje ime. Engleski nacionalizam koji ju je podstakao, nije otvoreno na stolu - on je sakriven ispod Velike Britanije i Ujedinjenog kraljevstva, kao da te istorijske zajednice ne mogu da se sruše zbog Bregzita.
Englezi nemaju moderno iskustvo nacionalne nezavisnosti, a referendumska kampanja nije dala sliku kako će nezavisna Engleska zapravo izgledati. Ključna reč u pro-Bregzit retorici bila je "povratak" - povratiti kontrolu; povratiti našu zemlju.
Dokle god postoji bilo kakva vizija iza revolucije, ona je nostalgična. Postoji iluzija da će Engleska biti kao što je nekada bila - snažna svetska sila sa sigurnim osećajem sopstvenog identiteta, koja prkosno stoji sama. 
Ali, to "nekada" verovatno nikada nije bilo, i sigurno neće biti povraćeno.
U potrazi za bezbednosti i stabilnosti, Englezi su sebe gurnuli u jedan od najnestabilnijih i najnesigurnijih perioda u svojoj modernoj istoriji.
(Irish times - priredio M. Đorđević)
