Turski borbeni avion je oborio ruski, a turkmenska milicija, pod turskom komandom je najverovatnije ubila oba pilota. Vrlo je verovatno da je ova milicija, kao marionetska snaga pod direktnom komandom Ankare, sprovela tu akciju sa prećutnom saglasnošću države. Turkmenska milicija je imala pomoćnu ulogu u pružanju podrške Islamskoj državi na graničnim prelazima i njenim isporukama nafte u Tursku.
Turska tvrdi da je mlazni avion prekršio vazdušni prostor, i da je stoga u pitanju agresija Rusije. U ovoj tvrdnji postoje brojne rupe, što dovodi do zaključka da je ovo turski "akt rata".
Prvo pitanje je da li je vazdušni prostor uopšte prekršen. Prethodni ruski odgovor na incident od 5. oktobra treba smatrati kao kratkoročan diplomatski uspeh, ali i strateški neuspeh. Rusija nije osporavala da je tada tehnički došlo do povrede, ali se oslanjala na tehničko-pravne faktore kao što su stepen povrede vazdušnog prostora, nameru pilota (obim misije) i nepostojanje posledica . Povreda vazdušnog prostora je sama po sebi predemt međunarodnog prava i sporazuma između država. Faktori koji moraju biti uvaženi u pravnim i diplomatskom opravdanju odluke jedne države da obori avion, koji je navodno prekršio njen vazdušni prostor, su način i stepen povrede, i verovatne namere pilota. Stoga su opravdani razlozi uglavnom oni koji sadrže dovoljno elemenata ili oni koji svedoče koje su početne namere u pitanju. U vezi sa tim, pitanje je da li stranka koja je prekršila pravila, ima otvoreni cilj u ovakvom činu.
Dakle, faktori koji navode do zaključka da turski odgovor na ruske akcije nije odgovarajući su:
1.) Rusija nema formalne ili neformalne ciljeve u Turskoj - i avion ne predstavlja pretnju za nacionalnu bezbednost Turske, kada se tumači pravno ili vojno.
2.) Rusija nema geopolitičku dobit u slučaju kršenja turskog vazdušnog prostora.
To znači da je čin Turske nije samo reakcija, već on prelazi taj nivo i postaje delo za sebe. Stoga se može tumačiti kao čin rata.
Turska sprovodi zadatak NATO-a - uspostavljanje zone zabrane letenja u severnoj Siriji
Cilj zone zabrane letova u severnoj Siriji je da zaštiti linije snabdevanja ISIL na severu i severoistoku, uključujući i one u Iraku.
U odgovoru na tursku agresiju, Putin je danas otvoreno izjavio da turska država podržava terorizam ISIL, i njegova izjava ima za cilj da razreši nedoumice.
Da li je turska akcije protiv Rusije provokacija, ili odgovor? Analiza pokazuje oba razloga, ali sa tendencijom ka odgovoru.
Turska se bori da zadrži interes u sirijskom konfliktu, i zaštiti uvoz nafte sa područja pod kontrolom ISIL. Rusija je nedavno zadala ozbiljan udarac ISIL-u, napadom na konvoj kamiona nafte koji je išao u Tursku. Iz te perspektive, Turska je Rusiji uzvratila. Erdoganov sin Bilal Erdogan je vlasnik oko 500 kamiona-cisterni koje koristi ISIL za prevoz nafte u Tursku, i ti kamioni su zapaljeni tokom ruskih napada protekle nedelje.
Dakle, odluka Erdogana da obori ruski Su-24 je rezultat ukrštanja važnih ciljeva NATO-a, i sve nestabilnije vladavine Erdoganove AKP. Ti ciljevi su:
1.) Stvranje NATO zone zabrane letova u severnoj Siriji
2.) Otvoreno isticanje Turske kao pobornika ISIL (da bi se umanjio uticaj ruske intervencije)
3.) Izazivanje jake službene reakcije NATO, i moguće i pozivanje na član 5, koji bi izuzetno teško mogao biti primenjen samo za Francusku, ili čak za zajednički akciju (i sa Rusijom) protiv ISIL- To bi takođe značilo otvoreno aktiviranje nemačke protivvazdušne baterije koja se nalazi na turskoj granici.
4.) Izazvanje ruskog odgovora, koji bi, bez obzira na prirodu odgovora, bio predvidljiv, što Turskoj donosi stratešku prednost (znati vreme poteza je u strategiji veoma važno)
5.) Dalje ktiviranje anti-ruske, i prozapadne opozicije u Rusiji. Unutar Rusije, peta i šeta kolona će upotrebiti ovaj inncident protiv ruske države. Peta će reći da je on dokaz da ruske akcije u Siriji proizvode neželjene posledice. Šesta će reći da je to dokaz da Rusija treba da nastavi intervenciju jačom snagom (i sledi kurs slepe zapletenosti).
6.) Eliminisanje svih pozitivnih predloga za gasovod “Turski tok” - i guranje Rusije ka drugom gasovodu do Nemačke (“Severni tok 2”) - kao jedinom rešenju, koji NATO kasnije može izdvojiti i napasti kroz pritisak na Berlin
7.) Osveta i "snažan protest" zbog toga što je na meti Rusije bio lični posao Bilala Erdogana.
8.) Marginalizovanje anti-Erdoganove opozicije unutar Turske, i prebacivanje nacionalnog dijaloga sa unutrašnjih na spoljašnja pitanja.
U ovom trenutku teško je sve ove razloge poređati po značaju, ali su poslednja dva cilja verovatno sekundarni ili tercijarni u široj geostrateškoj šemi
Ostale tačke sukoba Rusije i Turske - recept za totalni rat
Rat bi koristio samo američkoj vladajućj klasi, sigurnoj preko Atlantika, i potrebama i vojno-industrijskog kompleksa i bankarskoj eliti londonskog Sitija i Vol Strita. U tom smislu, treba očekivati sljedeće
1.) Povećana podrška Turske ekstremističkim grupama Tatara na Krimu, što bi bio dvostruki napad na Krim nakon nedavnog prekida snabdevanjem strujom koje je izazvao Kijev. Ove ekstremističke grupe postoje na osnovu turske podrške, i one bez strane pomoći ne mogu da opstanu. Sadašnje umereno rukovodstvo tatarske manjine podržava Krimsku vladu i, samim tim, Rusiju.
2.) Povećana podrška Turske Azerbejdžanu - podrška njegovim ciljevima u sukobu sa Jermenijom oko spornih pograničnih regiona, i oživljavanje propalog projekta Nabuko, u svetlu zamrzavanja projekta Turski tok, što bi ublažilo uticaj zahlađenja rusko-turskih odnosa na energetskim tržištima.
3.) Turska će u pružanju podrške ISIL i dalje sarađivati sa Katarom i Saudijskom Arabijom u Horezmu i turkmenskim regionima istočno od Kaspijskog mora, da bi se stvorila potpuna veza između sukoba na Kavkazu i Bliskom istoku, dok bi mudžahedini pripadnici avganistanske “Al Kaide” pokušali da se ubace u Uzbekistan i Turkmenistan.
4.) Završni kratkoročni cilj bi bio ugrožavanje stabilnosti u pro-ruskom Kazahstanu, Uzbekistanu, i ruskim republikama Dagestanu i Čečeniji.
(Autor: Joaquim Flores/Fort Russ - preveo i priredio Mladen Đorđević)
