Hrvoje Vukov iz Šibenika je u 14. godini odlučio da postane sveštenik, a kada je po dužnosti prebačen u Split, svet je počeo da mu se ruši. Nakon putovanja u Izrael, počeo je da preispituje svoju seksualnost i shvatio da je živeo u laži.
"Teško mi je bilo da priznam da sam gej i još teže da se odvojim se od Crkve", kaže, između ostalog, u svojoj priči.
"Oduvek sam bio hiperaktivan. Kao dete sam živeo za leto i dane Međunarodnog dečjeg festivala gde sam bio u potpunosti angažovan, ali i sarađivao sa HRT-om u emisijama Dizalica i Zdravo, maleni", priča Hrvoje.
U 14. godini je osetio poziv i odlučio da postane sveštenik.
"Nije ta odluka o prihvatanju tog poziva baš ludo prihvaćena u mojoj porodici jer ne dolazim iz verske porodice. Ali, za mene nije bilo dileme. Od malih nogu bio sam uključen u rad parohije, od čitanja do pomaganja monasima. U svemu sam imao i veliku podršku šibeničkog biskupa Ante Ivasa i pastora Krešimira Mateše uz čiju sam pomoć i otišao u metropolu jer inače mladi budući sveštenici iz Šibenika odlaze u Split na školovanje", kaže Hrvoje.
Odselio se u Zagreb i tamo otišao u Bogosloviju, pa na Katoličko-bogoslovski fakultet. Skoro dve godine proveo je u karmelićanskom samostanu. A onda je biskup odlučio da ga premesti u Split.
"Tada je, na neki način, svet počeo da mi se ruši. Promenio sam sredinu, Split me je gušio i nisam se baš najbolje snašao. Nakon putovanja u Izrael, odlučio sam da mi treba pauza od Crkve. Tad sam počeo da se preispitujem, tražio sam odgovor ko sam. Počeo sam da istražujem svoju seksualnost i postao sam svestan činjenice da određene životne ciljeve ne mogu da ostvarim unutar institucije", opisuje Hrvoje.
U to vreme radio je kao promoter u dve strane kozmetičke kuće i počeo je da shvata da se "zaljubljuje u modu, kozmetiku i dizajn.
"Ali i dalje sam živeo u laži. Teško mi je bilo da priznam da sam gej i još teže da se odvojim od Crkve koja mi je pružala materijalnu sigurnost. Nenaviknut na plaćanje računa, počeo sam da se zadužujem, ali to nije bio moj glavni problem. Shvatio sam napokon da je glavni izvor mog nezadovoljstva bio taj što se nisam "izašao", što nisam sebi ni drugima priznao da sam homoseksualac. Ali, osećao sam da sam to što jesam i tako našao u sebi neverovatnu hrabrost da sve te stvari koje sam natovario na leđa, prihvatim kao normalne, jer život je borba", prepričava Hrvoje i dodaje da je tada "spalio svoj ormar", promenio život iz temelja i shvatio ko su mu pravi prijatelji" i ljudi koji ga podržavaju.Roditelji, kako kaže, nisu bili među njima.
"Roditelji su prestali da razgovaraju sa mnom i, nažalost, to se nije promenilo do danas. Previše sam im valjda šokova priredio, bilo bi im lakše valjda da imaju sina narkomana nego pedera", priča bivši sveštenik.
Hrvoje je još uvek povezan sa Crkvom, ali drugačije: "Biti vernik znači tražiti sebe, a to nije nužno vezano uz Crkvu kao instituciju".
"Želja mi je da pokažem normalnost zajedničkog saživota, ukazati na činjenicu da ne postoji gej i "strejt" svet, već samo ovakvi i onakvi ljudi. Čovek je uvek čovek", završava svoju priču Hrvoje.
(Šibenik.In)
