Da je pretnja od udara ogromnog asteroida u Zemlju realna, pokazuje storija plave planete, na kojoj je pre više miliona godina upravo jedno takvo svemirsko telo uništilo 80 odsto živih vrsta.
Urednik Astronomskog magazina Aleksandar Zorkić napominje da svakog dana na Zemlju padnu tone materijala iz svemira, ali je većina sitna i padne u okeane i pustinjske predele, zbog čega prođu neprimećeni.
U zavisnosti od veličine i materijala takvog nebeskog tela, pričinjena šteta i broj žrtava variraju.
Tako, primera radi, telo veličine nekoliko centimetara u naseljenom mestu moglo bi izazvati štetu tako što bi probilo krov kuće ili na drugi način oštetilo imovinu, dok bi pogodak u ljudsku glavu značio sigurnu smrt. Što je to telo veće, veći su i problemi koje izaziva, napominje Zorkić.
"Asteroid od desetak metara mogao bi da napravi haos u gradu. Ne samo da bi razorio čitavu zgradu, već bi od vazdušnog udara popucali prozori na okolnim zgradama, mogla bi da se ošteti infrastruktura naselja... zavisno od mesta udara. Uzmite sasvim, sasvim grubo da udarno telo napravi deset i više puta veći krater od svog prečnika."
Poruka iz tunguskih šuma
Ukoliko udarno telo ima prečnik od nekoliko desetina metara, onda ono može uništiti čitav grad.
Zorkić podseća da je 1908. godine u Tungusku udarilo telo raspona od 60 do 190 metara (asteroid ili kometa, nije sasvim jasno) i tom prilikom je oborilo 80 miliona stabala tunguskih šuma na površini od 2.000 kvadratnih kilometara, snagom od 15 ili čak 20 megatona TNT.
Udar se osetio u čitavom svetu, a ljudske žrtve nisu zabeležene samo zato što je to telo udarilo u sasvim nenaseljeno područje.
Ukoliko je prečnik udarnog tela nekoliko stotina metara, onda su problemi mnogo veći, dodaje Zorkić.
Telo čiji se prečnik meri kilometrima moglo bi da vrati čoveka u kameno doba. Ukoliko se radi o još većem telu onda se svi problemi svode samo na jedan: kako preživeti.
"Ukoliko bi na Zemlju palo telo od više desetina kilometara, onda više za nas ne bi bilo ni tog problema, jer takav udar ne bismo preživeli."
Da je takva situacija izgledna podseća primer iz Zemljine prošlosti. Pre 65,5 miliona godina na današnje meksičko poluostrvo Jukatan pao je asteroid prečnika od desetak kilometara i izazvao pomor gotovo 80 odsto živih vrsta.
"Sve veće životinje su zbrisane, a preživeli su samo manji organizmi, među njima i sisari", navodi urednik Astronomskog magazina.
Nakon tako snažnog udara u atmosferu se podignu ogromne količine prašine, koja na nekoliko godina zakloni Sunce, zbog čega biljke uvenu, biljojedi ostanu bez hrane, a onda i mesožderi ostaju bez hrane. Temperatura prvo naglo drastično opadne, ali nakon toga postaje nepodnošljivo vrela zbog efekta staklene bašte.
"Ne bi nam mnogo bolje bilo ni ako bi veliki asteroid udario u okean. Takav udar bi izazvao nezapamćen cunami, koji bi imao katastrofalne posledice."
Prvi korak "Spejsgard"
Iako su udari asteroida koji mogu ozbiljno ugroziti civilizaciju statistički vrlo retki, udari asteroida, za razliku od mnogih drugih prirodnih katastrofa, jedina su prirodna katastrofa protiv koje se možemo efikasno odbraniti, napominje Stefan Cikota, fizičar koji je, između ostalih, otkrio asteroide nazvane 187700 Zagreb i 178267 Sarajevo.
Budući da su asteroidi u našem direktnom komšiluku, a ne u dalekim prostranstvima svemira, zahvaljujući brzim naprednim tehnologijma poslednjih godina, šanse da se objekt koji može napraviti ozbiljnu štetu otkrije na vreme relativno su visoke, rekao je on.
Pre svake vrste odbrane potrebno je otkriti potencijalno opasne objekte najmanje nekoliko godina pre udara, naglašava Cikota, tako da je prvi korak potrage za opasnim objektima napravljen projektom "Spejsgard" iz devedesetih godina prošlog veka, zahvaljujući kojem je do sada otkriveno više od 90 odsto objekata prečnika većih od jednog kilometra, koji bi mogli načiniti globalnu štetu.
Sledeći korak je nastavljanje tog programa do 2028. godine, s ciljem otkrivanja više od 90 odsto Zemlji bliskih objekata prečnika većih od 140 metara.
Posljedice izazvane udarom objekta veličine od gotovo 140 metara ne bi bile globalne, no objekti tih dimenzija mogu uništiti grad srednje veličine, napominje Cikota.
Strategije odbrane možemo podijeliti u dvije grupe - direktna ili indirektna metoda. Direktna metoda uglavnom se temelji na ispaljivanju nuklearnih bombi ili kinetičkih impaktora prema potencijalno opasnom objektu. Direktne metode su jeftinije i vremenski povoljnije, kazao je Cikota.
Teoretske metode odbrane
Problem korištenja nuklearnih projektila, napominje Zorkić, u tome je što bi se time asteroid eventualno razorio, pa bi onda hiljade krhotina ipak pale na Zemlju, s tim što bi one bile još radioaktivne. Indirektna metoda uglavnom se temelji na laganim, ali dugoročnim uticajem na orbitu potencijalno opasnog objekta. Ona uključuje metode poput gravitacijskog traktora, motornih pogona, laserskih topova, solarnih jedara i sličnih metoda.
Ali, ovo su samo teoretske ideje mogućih metoda odbrane od asteroida, kazao je Cikota.
"One se mogu realizovati u roku od nekoliko godina, ali trenutno, osim u programe potrage i praćenja asteroida, niko ne ulaže u realizaciju takvih sistema odbrane. Glavni razlog tome jeste što je takav poduhvat vrlo skup, a trenutno nemamo nijednu državu koja oseća odgovornost samostalno da krene u izgradnju sistema odbrane od asteroida."
Zorkić naglašava da u bližem vremenskom periodu, od nekoliko desetaka godina, nema opasnosti od udara velikog asteroida, odnosno takve opasnosti nisu uočene.
"Za sad nas pomalo zabrinjava asteroid Apofis, koji ima, istina vrlo, vrlo male šanse da nas pogodi 2029. godine, ili prilikom sledećeg prolaza 2036. godine. Njegov prečnik je oko 300 metara."
Šanse da dođe do udara nekog velikog svemirskog tela u Zemlju su izvesne, samo ne u bliskom vremenskom periodu, dodao je Zorkić.
"Drugim rečima, nešto veliko će sigurno jednog dana pogoditi Zemlju, samo taj dan je, prema sadašnjim saznanjima, jako daleko. Imamo mnogo veće destruktivne sile na samoj Zemlji."
(Al Jazeera)
