Njegova knjiga polazi od toga da je nafta koja se crpi sa naftnih polja širom sveta, vrlo često, prema njegovim procenama čak u 50 odsto slučajeva, izvor finansija, a potom i izvor političke, ekonomske, vojne i svake druge moći diktatorima i autokratima širom sveta.
Pa ako govorimo o nacionalnim suverenitetima i pravu svakog čoveka na slobodu, onda su stanovnici svake pojedine zemlje vlasnici resursa u toj zemlji, pa je posledično i situacija kad nedemokratski režim koristi resurse da bi se održao na vlasti, u stvari pljačka te nacije.
Posledično, oni iz načelno slobodnog sveta koji od takvih kupuju naftu, saučesnici su pljačke pripadnika neke obespravljene nacije.
U skladu s popisom autoritarnih režima na svetu i strukture uvoza nafte u SAD, Venar je izračunao da svako američko domaćinstvo prosečno godišnje potroši toliko naftnih derivata da na njima autokratski režimi zarađuju po 250 dolara po domaćinstvu godišnje.
A to doista jeste jako puno i osigurava puno oružja i puno moći koja se onda zloupotrebljava.
On ističe da Angola, čija vladajuća korporativna i politička klasa uživa ekstravagantan luksuz čak i po zapadnim merilima, dok je s druge strane to, prema UN statistikama, zemlja s najvišom stopom smrtnosti dece na svetu.
Saudijska Arabija, primera radi proganja svoje verske manjine do te mere da uvodi smrtne kazne za određene verske prakse. O tretmanu seksualnih manjina da se ne govori.
Problem je, međutim, mesto na kojem Venar u isti koš stavlja zemlje koje svakako ne spadaju u istu kategoriju. Tako u komentaru na jednom mestu navodi Angolu, Saudijsku Arabiju i Rusiju.
Ako podela na dobre i loše i jeste skladu sa politikom SAD, svakako uvek postoji razlika između Angole koja je makar nominalno demokratska država, zatim Saudijske Arabije koja je apsolutistička vehabistička monarhija s jezivim statistikama smrtnih kazni i kršenja ljudskih prava, i Rusije koja je čak parlamentarna demokratija čiji predsednik, voleli ga ili mrzeli zbog ljudskih prava i spoljne politike, ipak ima izborni legitimitet.
Ipak, Venar je u svojoj knjizi ponudio nešto što do sada nismo imali prilike čuti, a uvažava realnost politike i ekonomije.
Polazi od toga da je iluzorno očekivati da bi se Zapad mogao preko noći zahvaliti na svoj "krvavoj nafti" na svetu. Stoga navodi da bi se mogla napraviti rang lista država s kojima je najlakše započeti, prvo da se utvrde pravila, koja bi iz godine u godinu postajala sve snažniji pritisak na preostale diktature ili autokratije koje izvoze naftu.
Savršeno bi bilo, navodi on, početi sa Ekvatorijalnom Gvinejom i potom ići dalje s namerom da naftne sankcije postanu metoda ekonomskog pritiska kako bi se države demokratizovale.
Problem je, međutim, u tome što je pitanje koliko je uopšte bilo kakav ekonomski odnos s bilo kojim despotskim režimom u stvari potpomaganje nedemokratske vladavine i kršenja ljudskih prava.
(Express.hr)
