"Pomozite nam da tužimo britansku vladu za mučenje", to je bila molba koju je istoričarka Elkins primila 2008. godine.
Bilo je to neverovatno rizično - i pravno i profesionalno. Neverovatno, jer je slučaj na kojem su se okupili advokati za ljudska prava iz Londona, pokušao na Britaniju prebaciti odgovornost za zločine počinjene pre 50 godina, pre nezavisnosti Kenije. Rizično jer je zbog istraživanja tih zločina istoričarka već doživela brdo uvreda i pretnji, piše Gardijan.
Elkins je došla na "marginu" već 2005. godine zbog knjige koja je "ekshumirala" jednu od najprljavijih poglavlja britanske imperijalne istorije - suzbijanje Mau Mau ustanka Keniji. U studiji "Britanski Gulag" zabeležila je kako su se Britanci borili protiv antikolonijalnog ustanka zatvarajući 1,5 miliona Kenijaca u mrežu logora. Bila je to priča o sistemskom nasilju s vrlo visokim nivoom zataškavanja. Elkins je zamalo izgubila posao. Za drugu knjigu trebalo joj je nešto više.
Kada joj je 2008. zazvonio telefon. Zvala je advokatska firma iz Londona koja je preuzela slučaj i pripremala tužbe za odštetu u ime starijih Kenijaca koji su bili mučeni u logorima tokom Mau Mau ustanka. Upravo je njeno istraživanje te tužbe učinilo mogućima. Advokat koji je pokrenuo slučaj želeo je da Elkins bude stručni svedok. Pristala je jer je želela da se ispravi nepravda, a ona je stajala iza svog rada.
"Bila sam poput psa koji ima kost. Znala sam da sam u pravu", kazala je Elkins.
Ali, ono što nije znala je da će tužba otkriti tajnu - ogromnu kolonijalnu arhivu koja je pola veka bila skrivena. Dosijei i dokumenti biće podsetnik istoričarima koliko daleko jedna vlada može ići da "dezinfikuje" svoju prošlost.
Mau Mau ustanak je bila oružana pobuna koju je pokrenulo pleme Kikuju koje je izgubilo zemlju tokom britanske kolonizacije. Njihove pristalice su organizovale napade na bele doseljenike i članove plemena koji su sarađivali s britanskom upravom. Kolonijalne vlasti su ustanak prikazivale kao divljaštvo, a njihove borce kao "lica međunarodnog terorizma u 50-ima".
Sistem logora
Britanci su proglasili vanredno stanje u oktobru 1952. godine i nastavili da napadaju na dva fronta. Vodili su "šumski rat" protiv 20.000 Mau Mau boraca i protiv 1,5 miliona Kikuju civila za koje su mislili da su odani pokretu Mau Mau. Ta se borba odvijala u sistemu logora.
Elkins je upisala doktorski studije istorije na Harvardu jer je želela da proučava te logore. Iz prvog pregleda službenih evidencija moglo se zaključiti da su to bila mesta za rehabilitaciju, a ne kaznu. Uz građanski odgoj i vreme za izučavanje zanata zatvorenici bi trebalo da se nauče kako da budu dobri građani. Slučajevi nasilja nad zarobljenicima bili su opisani kao izolovani događaji. Kada je Elkins predstavila predlog svoje disertacije 1997. godine njena premisa je bila "uspjeh britanske civilizacijske misije u sabirnim logorima u Keniji".
Ali, ta se teza raspala kada je "kopala" dalje. Upoznala je bivšeg kolinijalnog službenika, Terensa Gavagana, koji je bio zadužen za rehabilitaciju u grupi sabirnih logora u kenijskom Mea Plainu. Negirao je bilo kakvo nasilje bez da ga je Elkins uopšte o tome pitala.
U međuvremenu, u britanskim i kenijskim arhivima Elkins je je naišla na još nešto čudno. Mnogi dokumenti koji su se odnosili na sabirne logore ili su nestali ili su još bili klasifikovani kao poverljivi i 50 godina nakon rata. Otkrila je da su Britanci spalili dokumente 1963. godine, pre povlačenja iz Kenije. "Očistili" su neverojatnu količinu dosijea. Tri odeljenja su imala očuvane dosijee svakog od prijavljenih 80.000 zatvorenika. U najmanju ruku, u arhivu je trebalo biti oko 240.000 dosijea. Elkins je pronašla samo nekoliko stotina.
Zataškana mučenja, silovanja i ubistva
Ipak, neki važni dokumenti izbegli su čistku. 1998. godine, nakon nekoliko meseci često frustrirajućih pretraživanja, otkrila je svetlo plavu mapu koja će postati okosnica njene knjige, a kasnije i sudske tužbe. Mapa obeležena žigom "tajna" otkrila je sistem za slamanje duha "nepokornih" zatvorenika - izolovali su ih, mučili i terali na težak fizički rad. To se zvala "tehnika razblaživanja". Britanska kolonijalna kancelarija ju je podržala, a Elkins je na kraju saznala kako je upravo Gavagan razvio tu tehniku i sproveo je u praksi.
Kasnije te godine Elkins je otputovala na ruralne visoravni centralne Kenije kako bi započela razgovore s bivšim zatvorenicima. Neki su mislili da je Britanka i pvo su s njom odbili da razgovaraju. Ali na kraju je stekla njihovo poverenje. U više od 300 intervjua, svedočenja za svjdočenjem o mučenjima. Upoznala je ljude poput Salome Maina, koja je bila optužena za nabavku oružja za pokret Mau Mau. Maina je istoričarki ispričala kako su je pripadnici Kikuju plemena koji su sarađivali sa Britancima tukli dok ne bi izgubila svest. Nakon što im nija dala nikakve informacije silovali su je bocom napunjenom vodom i biberom.
Njen je rad na površinu izbacio priče potisnute kenijskom politikom službene amnestije. Nakon što se Kenija 1963. godine osamostalila njen prvi predsednik i premijer Jomo Kenjata, pripadnik plemena Kikuju, u više je navrata izjavio da Kenijci moraju "oprostiti i zaboraviti prošlost". To je pomoglo u zauzdavanju mržnje između pripadnika Kikuju plemena koji su se pridružili ustanku Mau Mau i onih koji su se borili na strani Britanaca.
Meseci istraživanja doveli su je do saznanja da je u "Britanski Gulag" stiglo puno više ljudi nego 80.000 hiljada o kojima su postojali arhivi. Izračunala je da ih je bilo između 160.000 i 320.000. Takođe je došla do saznanja da su kolonijalne vlasti proterale Kikuju žene i decu u oko 800 zatvorenih naselja u divljini. Ta su sela bila pod jakom kontrolom, ograđena bodljikavom žicom. Bila je to još jedna vrsta pritvora u kojima su pripadnici plemena Kikuju trpeli prisilan rad, bolesti, glad, mučenja, silovanja i ubistva.
"Britanski gulag" izazvao salve besa
Nakon gotovo 10 godina usmenog i arhivskog istraživanja Elkins je otkrila "ubilačku kampanju eliminacije članova plemena Kikuju, kampanju zbog koje su umrli desetine hiljada, a možda i stotine hiljada ljudi'.
Knjiga "Britanski gulag" bila je hit, ali Elkins je sa svojim nalazima izazvala salve besa jer je bila protiv tada već trajnom uverenju kako su se Britanci uspeli povući iz svog kolonijalnog cartsva sa više dostojanstva i ljudskosti u odnosu na ostale bivše kolonijalne sile poput Francuske ili Belgije. Usprotivili su joj se čak i neki kenijski istoričari, optužujući Elkins da je nekritički usvojila Mau Mau propagandu te da su njena istraživanja u velikoj meri "zavisila o 50-godišnjim sećanjima nekoliko staraca koje zanima finansijska reparacija".
Ipak, neke kolege su je podržale, među njima i britanski istoričar Ričard Drajton sa Kraljevskog univerziteta u Londonu. "Britanski gulag" je ocenio kao "izvanrednu knjigu čije su posledice prešle granicu Kenije". To je postavilo temelje za preispitivanje britanskog imperijalnog nasilja, kazao je Drajton i zahtevao da naučnici istraže kolonijalnu brutalnost i u drugim područijima.
Potresna svedočanstva i tajni dosijei na sudu u Londonu
Rasprava o radu Karolin Elkins 6. aprila 2011. godine "preselila" se na Kraljevski sud u Londonu. Nagrnuli su novinari, a četvero postarijih tužioca iz ruralne Kenije došli su u srce bivšeg britanskog carstva da traže pravdu.Jedan od njih, Paulo Nzili, na pripremnom je ročištu ispričao kako je u logoru kastriran kleštima. Jane Mutoni Mara svedočila je o silovanju s vrućom staklenom bocom. Njihova svedočanstva potvrdila su opisano u knjizi "Britanski gulag" - sistemsko nasilje nad zatvorenicima.
Ali, sada je sve bilo drugačije nego dok je Elkins istražival za svoju knjigu. Mnogi dokumenti su izlazili na videlo. Počeli su otkrivati nove dokaze i dokumente o mučenju i zlostavljanju zatočenika tokom ustanka Mau Mau.
Britanski zvaničnici 2010. godine, pod pravnim pritiskom, priznali su da je više od 1.500 dosijea 1963. godine prevezeno iz Kenije u London i da su skriveni u skladištu visoke bezbednosti koje je Ministarstvo spoljnih poslova delilo sa obaveštajnim agencijama MI5 i MI6. To je otkrilo još veću tajnu.
U tom su skladištu držani tajni dosjei iz čak 37 bivših kolonija. Od tog dana sve se brzo odvijalo. Advokati koji su zastupali britansku vladu tražili su da se Mau Mau slučaj odbaci. Tvrdili su da Britanija ne može biti odgovorna, jer je odgovornost za bilo kakva kolonijalna zlostavljanja prenesena na kenijsku vladu nakon osamostaljenja. Ali, predsednik sudskog vijeća, Ričard Mekkombe, ocenio je da postoji mnoštvo dokaza koji sugerišu da je bilo sistemskog mučenja zatvorenika. Iako bi pažljivo "češljanje" novih dokaza i dokumenata trajalo godinama, Elkins je imala oko 9 meseci.
Radila je sa pet studenata na Harvardu i pronašla hiljadu zapisa relevantnih za predmet - više dokaza o prirodi i opsegu pritvoreničkog zlostavljanja, više detalja o tome šta su zvaničnici znali o tome i novi materijal o brutalnoj 'tehnici razblaživanja', koja se koristila na 'tvrdim' zatvorenicima. Ti bi je dokumenti verojatno poštedeli dugogodišnjeg istraživanja za "Britanski gulag".
Istorijsko priznanje i odšteta
Na sudu u Londonu su pak advokati britanske vlade priznali da su Kenijci koji su podneli zahtev pretrpeli mučenja tokom pobune Mau Mau. Ali, utvrdili su kako je prošlo previše vremena za pošteno suđenje. Nije bilo dovoljno svedoka koji su preživeli, a dokazi su bili nedostatni. U oktobru 2012. godine sudija Mekkombe odbacio je i te tvrdnje i dopustio da se suđenje nastavi.
Ta je odluka dodatno 'nahranila' nagađanja da će mnoga kolonijalna zlostavljanja stići zemlju koja je jednom vladala četvrtinom populacije na Zemlji. Poražena na sudu britanska vlada je odlučila da se nagodi u slučaju Mau Mau. 6. juna 2013. je ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg pročitao izjavu u parlamentu kojom je najavio do tada neviđen ugovor koji će kompenzovati 5.228 Kenijaca koji su bili mučeni i zlostavljani tokom pobune.
Svaki će dobiti oko 3.800 funti.
"Britanska vlada priznaje da su Kenijci bili predmet mučenja i drugih oblika zlostavljanja u rukama kolonijalne uprave. Britanija iskreno žali što se to dogodilo", rekao je Hejg.
Ta je izjava obeležila "duboko prekrajanje" istorije. To je bilo prvi put da je Britanija priznala mučenja bilo gde u svom bivšem carstvu. Ali, iako su advokati završili svoju "bitku", naučnici i istoričari nisu. Iako je danas potpuno jasno da su se zločini i zlostavljanja dogodili i dalje traju prepucavanja oko konteksta u kojem su se dogodili i u kojoj meri.
Iako se stalno menja, istorija se ne menja - lako.
(Dnevnik.hr/Guardian)
