Optužen za zločin protiv čovečnosti, Aleksandru Višinesku (90) osuđen je na prvostepenom sudu u julu, ali je podneo žalbu. Presuda je sada konačna.
Optužen je da je političke zatvorenike podvrgao "režimu istrebljenja" u zatvoru Ramniku Sarat, jednom od najstrašnijih komunističkih zatvora u Rumuniji. Njegova advokatica tvrdila je da nema "nikakvih dokaza o nameri optuženika da nanosi dodatne patnje u odnosu na ono što je bilo predviđeno ondašnjim zakonom".
Višinesku nikada nije izrazio žaljenje ili zatražio oproštaj od žrtava, tvrdeći da je samo "slušao naredbe" nadređenih i poštovao važeće zakone.
Najmanje 14 političkih zatvorenika umrlo je tokom njegove službe, između 1956. i 1963., u "paklu tišine" Ramniku Sarat, gde je svaki zatvorenik bio sam u ćeliji i nije smeo ni sa kim da razgovara, a dok je vodio zatvor kroz njega je prošlo 138 zatvorenika. U zatvoru Ramniku Sarat politički zatvorenici i intelektualci su od 1956. do 1963. bili brutalno mučeni i neretko ubijani.
Zatvorenike su držali u hladnim ćelijama i u samicama u kojima su bili izgladnjivani, nije im se davala medicinska pomoć i svakodnevno su su ih tukli.
Ramniku Sarat bio je najbrutalniji komunistički zatvor u Rumuniji u kome su bili zatvarani svi protivnici režima, a tamo ih je čekala okrutna svakodnevica – mučenja, tuče, pa čak i pokušaji prevaspitavanja kada su hteli da im "iz glave izbiju liberalne ideje".
Čuvari su birani iz redova komunističke partije, svi su imali isti zadatak, koji su napismeno dobili od direktora zatvora: sve izdajnike, konspiratore, sabotere, neprijatelje proleterijata treba naterati da 'pišaju krv'.Nisu smeli da izlaze iz ćelija, osim kada bi im bilo naređeno, a lekarsku pomoć bi dobili tek u retkim slučajevima, kada bi išli na saslušanje na sud. Čuvari su imali naredbu da ne pokazuju nikakve znakove humanosti, da slučajno ne bi poklekli i na bilo koji način zatvorenicima olakšali boravak u zatvoru.
Dan im je počinjao u pet sati ujutro i završavao u 22 sata. U tom periodu zatvorenici nisu smeli da leže u krevetu, već su smeli samo da stoje ili uspravno sede na stolici u ćeliji i to licem okrenuti prema vratima kako bi čuvari mogli da ih kontrolišu.
Isto tako nisu smeli da prilaze prozorima, a osim što nisu smeli da razgovaraju međusobno, nisu smeli da proizvode nikakve zvukove koji bi se čuli izvan zidina. Kada bi ih posetio čuvar ili lekar, zatvorenici bi morali da se okrenu prema zidu, a samo kada bi im se oni obratili mogli su se okrenuti i odgovoriti na pitanje. Nikad niko od čuvara ili lekara nije ulazio sam u ćelije, već su uvek bili u pratnji još jedne osobe. Za bilo kakvo kršenje discipline kazna je bila samica.
Na krevetu u samici nije bilo dušeka, pa su zatvorenici spavali samo na okviru kreveta, a bile su im prepolovljene dnevne porcije hrane.
One koji su ozbiljno kršili pravila ponašanja lično je tukao Višinesku. Prema navodima zatvorenika, jednom je pretukao nepokretnog zatvorenika i polivao ga hladnom vodom. Jednom ili dvaput nedeljno zatvorenik je imao pravo na šetnju od dvadesetak minuta. Tada bi morao da hoda pognute glave i sa rukama zavezanih iza leđa i to što dalje od zatvorskih prozora kako ga drugi zatvorenici ne bi videli i kako ne bi mogao s njima da komunicira.
Za hranu su zatvorenici dobijali uglavnom bistru supu, kupus, krompire i ponekad pasulj. Obroci nisu imali više od 600 kalorija dnevno, čime se zapravo išlo na istrebljenje glađu.
Neizdrživa hladnoća u ćelijama bila je jedna od najgorih stvari za zatvorenike. Prema svedočenju jednog preživelog, kreveti su bili smešteni blizu prozora kroz koje je sneg ulazio u sobu, pa su se ujutro budili prekriveni snegom.
(Express.hr)
