Portparol ruskog Ministarstva odbrane general Igor Konašenkov izjavio je 4. februara da Turska planira invaziju Sirije. On je rekao da su slike sa jednog mesta na tursko-sirijskoj granici, pokazale proširenje saobraćajne infrastrukture koja bi mogla da se koristi za kretanje trupa i vojne opreme. To je dodatno obavljneo pored drugih radova urađenih ranije.
Kao odgovor, neimenovani funkcioner iz kancelarije premijera Ahmeta Davutogla je Rojtersu izjavio da Rusi "kao zemlja koja je već izvršila invaziju na Siriju, jednostavno skreću pažnju sa njihovih napada na civile."
Bujica optužbi na obe strane je postala rutinska stvar. Optužbe i kontra-optužbe su manje važne od činjenice da su postale rutina.
Do ruske intervencije u Siriji, Turci i Rusi su imali odnose saradnje u čijem središtu je bila energetika i druga trgovina. Stoga je korisno da pokušamo da razumemo šta je pošlo naopako.
Odnosi Turske sa Rusima su ušli u silaznu fazu na početku ukrajinske krize, krajem 2013. Neposredan problem za Tursku bio je status Tatara na Krimu, sa kojima Turci imaju etničke i verske veze i stoga su morali bar formalno da izraze brigu i pošalju posmatrače. Rusi to nisu dočekali sa dobrodošlicom, jer su ih u to vreme Amerikanci i Evropljani napadali u vezi njihovih svoje postupaka na Krimu. 
Rusi nisu imali poseban odnos sa Turskom, ali su imali dovoljno zajedničkih interesa da bi se nadali da će Turci postupiti drugačije. Turska naravno, ima dublje razloge za zabrinutost. Dešavanja na Krimu su teorenjtski dali ruskoj floti u Sevastopolju veću slobodu za manevrisanje. Ranije, je Ukrajina dala Rusiji pravo pristupa ovoj pomorskoj bazi, koja je uključivala najblaži mogući stepen nadzora. Sa pripajanjem Krimu, baza je postala ruska teritorija.
Turci su razumeli ruski interes u Ukrajini i shvatili da su Rusi dobili veću slobodu delovanja u Crnom moru. Ono što nisu znali je kako Rusi planiraju da koriste tu slobodu. Ovo pitanje ima dugu istoriju.
Evropska Rusija ima tri puta do okeana, a svi prolaze kroz tačke pod kontrolom stranih i ponekad neprijateljskih sila. Lučki grad Murmansk je jedna pristupna tačka, ali ona vodi do linije Grenland-Island-Velika Britanija. Drugo, postoji Sankt-Peterburg, što dovodi do prolaza koje kontroliše Danka. Treća pristupna tačka je Sevastopolj, koji vodi preko Bosfora koji je pod kontrolom Turske. Još od poslednjih dana Otomanskog carstva, Rusi su želeli da preuzmu kontrolu nad Bosforom i otvore put ka Mediteranu. Tokom hladnog rata, tražili su da steknu uticaj u Turskoj u cilju pristupa Bosforu. To je u mnogo čemu centar gravitacije za Tursku i potencijalno vitalna stvar za Ruse.
Nije bilo sumnje da će Rusi napraviti korak ka Bosforu pošto je izbila ukrajinska kriza. Ali, bilo je logično pretpostaviti da je Rusima, zbog jačeg zapadnog prisustva u Ukrajini, potrebno jačanje prisustva u Crnom moru. Jača ruska sila u Crnom moru može da se koristi za blokiranje operacija NATO u Rumuniji, na primer. Ali Turci su shvatili da teoretsko gomilanje ruskih snaga u Crnom moru može završiti sa potpuno drugim namerama, po njih nepredvidivim. To ih je uznemirilo, a Ruska intervencija u Siriji je bila još jedan korak. 
Rusi nisu imali nameru da to bude potez protiv Turaka, već je to bio način da pokažu svoju sposobnost da utiču na događaje u regionu koji Sjedinjene Države žele da napuste, ali ne znaju kako. To zapravo nije bila pretnja ni Amerikancima. Sjedinjene Države žele da sirijski predsednik Bašar al-Asad ode, ali sigurno ne dok je Islamska država duboko u Siriji. Prioritet SAD je da se zauzda ISIS. Istovremeno, Amerika nije mogla otvoreno da podrži Asada, jer im to njihova politika nije dozvolila. Ruski intervencija je rešila ovaj problem za Amerikance. Oni su javno osudili Ruse zbof mešanja, ali privatno im je laknulo da vide teroristi neće zauzeti Damask.
Rusi nisu imali potrebu da ciljaju na Tursku. Međutim, Turska je neprijatelj Asadovog režima, kako zbog njegovih sukoba sa Turkmenima i Arapima u Siriji, tako jer želi da ima širi uticaj nad kritičnim susedom. Turci su protumačili učešće Rusije u Siriji kao namernu intervenciju protiv turskih interesa, a rezultat povećane napetosti između dve zemlje je obaranje ruskog aviona. To je stvorilo ne ratno stanje, već stanje neprijateljstva čiji je razvoj teško predvideti.
To neprijateljstvo je dovelo do incidenata kao što je zaustavljanje najmanje jednog ruskog broda kada je pokušao da prođe kroz Bosfor, kao podsetnik ranjivosti Rusije. Njima je potreban Bosfor radi podrške njihovih snaga u Siriji. I tako se opet pojavio stari ruski strateški problem. To je dovelo do beskrajnih provokacija, pretnji odmazdom i pogoršanja tursko-ruskih odnosa.
Ovo je mesto gde geopolitika postaje korisno sredstvo za razumevanje i predviđanja događaja. Rusija i Turska su istorijski neprijatelji ne samo zbog Bosfora, već i zbog Crnog mora. Interesi dve zemlje se seku suviše često i na previše načina, da bi one u potpunosti verovale jedna drugoj. 
Odnosi Turske i Rusije su sada i na kritičnoj tački. Rusija pokušava da održi svoju ekonomsku i stratešku ravnotežu. Nju Turska jednostavno geografski preseca, sa četiri destabilizovati regionima Evropa, Rusija, Bliski istok i Centralna Azija. Obe zemlje su duboko ranjive i stoga su veoma osetljive na poteze druge. Slučajni događaji koji su doveli do ovog stanja slede logičan obrazac šireg stanovišta.
Ove dve zemlje su imale mnoge istorijske obračune, i mere svaki novi događaj opoređuju sa starim. Nepoverenje je normalno i razumno stanje između ove dve zemlje, i mi smo svedoci da se ono sada samo vratilo u tradicionalni obrazac.
(Geopolitical futures)
