Na poslednjoj konferenciji za štampu Baraka Obame niko od novinara ga nije pitao - a trebao je - da li je zabranio Turskoj i Saudijskoj Arabiji da napadnu Siriju, jer bi to pitanje moglo otkriti kako će se dalje razvijati situacija na Bliskom istoku. Ako Turska, sa stotinama hiljada vojnika blizu granice, i Saudijska Arabija sa sofisticiranom avijacijom ispune svoje pretnje, i u Siriji vojno intervenišu da bi spasle svoje klijente, koji uključuju Al Kaidin Nusra Front, Rusija će morati da odluči kako da zaštiti svoje vojno osoblje.
Izvor blizak ruskom predsedniku Vladimiru Putinom mi je rekao da su Rusi upozorili turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da je Moskva spremna da koristi taktičko nuklearnog oružje, ako bude potrebno, da bi zaštitila svoje trupe od tursko-saudijskog napada. Pošto je Turska članica NATO, svaki takav sukob bi mogao brzo eskalirati u nuklearni obračun punog obima.
S obzirom na Erdoganovu megalomaniju i mentalnu nestabilnost, i agresivnost i neiskustvo saudijskog princa Muhameda bin Salmana (ministra odbrane i sina kralja Salmana), jedina osoba koja verovatno može da zaustavi tursko-saudijsku invaziju je predsednik Obama. Ali je meni rečeno da on nije bio voljan da otvoreno zabrani takvu intervenciju, iako je pokušao da smiri Erdogana razjasni mu da se američka vojska ne bi pridružila invaziji.
Do sada, Erdogan je ograničio direktne turske vojne napade na Siriju na prekogranično granatiranje Kurda koje podržavaju SAD u severnoj Siriji. Ali je Erdoganov kratak fitilj možda postao još kraći posle terorističkog napada u u sredu, za koje su osumnjičeni kurdski militanti. Iako ne pokazuju nikakve dokaze, turski zvaničnici sugerišu da su Iran ili Rusija dali podršku za ovaj napad.
Obama je sad u dilemi jer su mnogi tradicionalni saveznici SAD, kao što su Turska, Saudijska Arabija i Katar, bili glavni zagovornici i finansijeri sunitskih terorističkih grupa unutar Sirije, uključujući i Al Nusra Front Al Kaide, i u manjoj meri - Islamske države. Sada "saveznici" žele da Sjedinjene Države rizikuju nuklearni sukob sa Rusijom da bi, u stvari, zaštiti Al Kaidu. Ovu uvrnutu situaciju je priznao i potpredsednik Džozef Bajden tokom razgovora sa studentima na Harvardu 2014. godine, kada je rekao da su Turska, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati "bacili stotine miliona dolara i nekoliko desetina, hiljada tona oružja svakom ko je hteo da se bori protiv Asada. Kao rezultat, snabdeveni su Al Nusra i Al Kaida, i ekstremistički džihadisti koji su dušli sa strane, rekao je Bajden.
Obama nije uspeo da zaustavi takvu strategiju podrške Asadovih protivnika, a sada, kako sirijska vojska uveliko napreduje, Erdoganov bes je porastao zbog izgleda da se njegov petogodišnji projekat pomaganja sirijskih džihadista urušava. Turska je zato pozvala Obamu da podrži ograničenu invaziju Sirije, navodno radi stvaranja "zaštićene zone"u severnoj Siriji, ali ovaj naizgled humanitarni plan može biti pokriće i marš do Damaska i nasilno uklanjanje predsednika Asada sa vlasti.
Dakle, dilema sa kojom se Obama sada uočava jeste da li Sjedinjene Države treba da se pridruže Turskoj i Saudijskoj Arabiji u očiglednoj invaziji Sirije koja bi spasla delove Al Kaide. Međutim, izgleda da Obama dovoljno dobro uočava realnost, kojoj se opiru pojedini izbezumljeni neokonzervativci i liberalni jastrebovi. Rečeno mi je da je Obama nastojao da obeshrabri Tursku i Saudijsku Arabiju da uzmu stvari u svoje ruke. Na kraju krajeva, invazija Turske i Saudijske Arabije i podrška Al Kaidi i drugim sunitskim pobunjenicima bi suočila njihove snage ne samo protiv sirijske vojske, već i sa s Iranom i Hezbolahom - i što je najopasnije Rusijom, koja u Siriji nema dovoljno trupa da bi se suprodstavila Turskoj, ali koja može iskoristiti taktičko nuklearno oružje ako je potrebno da bi spasla živote ruskih vojnika.
Dakle, ovde postoji značajna razlika između Obame i bivšeg državnog sekretara Hilari Klinton, koja je javno pozvala američku vojsku da uspostavi "zaštićenu zonu" unutar Sirije zajedno sa "zonom zabranjenog leta." Iako sve to zvuči veoma lepo i mirno, to bi zapravo zahtevalo istu invaziju koju sada traži Turska, i zahtevalo da vazduhoplovstvo SAD eliminiše veći deo sirijskog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. To bi bio zvaničan čin rata.
Obama je na konferenciji za štampu u utorak bio upitan o sirijskom sukobu, ali je to bilo u tipično zvaničnom okviru koji sugeriše da je previše slab u ondosu sa Putinom. Pet godina glavni mediji u SAD nisu uspeli da nateraju Obamu da pojača intervenciju SAD u Siriji i da na taj način dovede do još jedne "promene režima."
Ipak, on je ostao, uprkos suprotnim dokazima, veran omiljenoj zabludi Vašingtona da bi neki "umereni" opozicionari mogli da zamene Asada i donesu demokratiju u Siriju. Slične zablude su prethodile katastrofi u Iraku i Libiji. Ali danas ulozi uključuju i potencijalni nuklearni obračun sa Rusijom - a Turska i Arabija pozivaju Sjedinjene Države da preuzmu takav egzistencijalni rizik za celokupno čovečanstvo u ime očuvanja nade Al Kaide i islamskih terorista da će podići svoju crnu zastavu nad Damaskom. Teško je zamisliti da je ikada neko od spoljnopoloitičkih partnera Vašingtona uputio luđi zahtev.
(Robert Perry/Consortiumnews.com - priredio M. Đorđević)
