Slika kinesko-američkih odnosa se veoma rezlikuje u obe zemlje. U medijima se sada ističe napetost u Južnom kineskom moru, kao novom geopolitičkom ringu dve zemlje. Međutim, ako pogledamo šta se dešava u stvarnom životu, vidimo drugačiju sliku. Tokom protekle tri godine, predsednik Si Đinping i predsednik Obama su imali šest dugih sastanaka koji su pokrili širok spektar tema, dajući snažan podsticaj započinjanju važnih programa saradnje.
Kako pokazuju najnoviji podaci za januar i februar 2016., Kina je postala jedan od najvećih trgovinskih partnera SAD na mesečnom nivou. Svakih 17 minuta polazi jedan let između Kine i SAD, i to je u proseku stotine letova nedeljno, i oko 4 miliona godišnje. Čak i dve vojske, koje naizgled da imaju teške nesporazume, zapravo više nego ikada ranije vode dijalog i programe razmene. U takvim globalnim pitanjima kao što su klimatske promene i nuklearna bezbednost, partnerstvo između dve zemlje sve više igra vodeću ulogu na globalnom nivou.Dakle, koje je stvarno stanje odnosa Kine i SAD. veze? Sukob ili saradnja? Ili oboje?
Nema sumnje da se po tom pitanju odvijaju tektonske promene. Rastu i konkurencija i imperativ saradnje. Dakle, možda je vreme za novi sporazum.
Nedavno sam bio u poseti nekoliko uticajnih istraživačkih centara u SAD. Glavne brige američkih naučnika o kinesko-američkim odnosima se mogu sažeti na sledeći način:
Prvo, mnogi izražavaju sumnju u politiku "konstruktivnog angažmana", koju je američka vlada decenijama vodila. Ta politika je bila zasnovana na pretpostavci da će, podržavajući tržišno orijentisane reforme, Amerika uticati i na političke promene u Kini koje bi je učinile bližoj Zapadu. Sada kada se te političke promene ne dešavaju, oni misle da "konstruktivni angažman" nije uspeo i da treba da postoji nova velika strategija.
Drugo, poverenje u dalji ekonomski razvoj Kine opada kako kineski privredni rast usporava. Postoji zabrinutost da bi moguća teška kriza kineske ekonomije preko prelivanja uticala i na američku privredu. Neka američka preuzeća su razočarana jer im se profit smanjuje uprkos još uvek privlačnom kineskom tržištu.
Treće, raste zebnja po pitanju koju će globalnu ulogu igrati Kina. Često se u Americi govori Kina želi da dominira u regionu Azija-Pacifik i zameni vođstvo Vašingtona. To je manje kineska ambicija, a više odraz sopstvenog američkog straha od gubitka primata u svetu.
U isto vreme u Americi ima dovoljno racionalnih i optimističnih viđenja, koji vide buduću ulogu Kine određenu njenom kulturom, istorijom i osećajem odgovornosti, kako ona gradi veze sa spoljnim svetom.
Stavovi kineskih naučnika o kinesko-američkim odnosima se takođe mogu sažeti na sledeći način:
Prvo, cilj Kine u vezi politike prema SAD je u skladu sa njenom opštom spoljnom politikom, naime, da se poboljša svoje međunarodno okruženje u cilju razvoja i podizanja životnog standarda stanovništva. Ovaj cilj ne podrazumeva želju za izvoz sopsvtenog sistema vrednosti ili traženje položaja svetske sile. Kina je prešla dug put ka ostvarivanju svojih ciljeva u poslednjih nekoliko decenija. Verujemo da su SAD takođe imale izuzetnu dobrobit od odnosa sa Kinom.
Drugo, kineska ekonomija sada prolazi kroz težak period restrukturiranja. Ekonomski odnosi SAD i Kine su dostigle viši nivo, a kineske kompanije i direktne investicije ulaze na tržište SAD. Ali, tu često postoje ograničenja zbog nedostatka političkog poverenja. Kina će u septembru biti domaćin samita G-20, u nadi da će se za obe zemlje otvoriti nove mogućnosti za zajednički rad u cilju uravnoteženog globalnog rasta.
Treće, kineski naučnici takođe posmatraju promene u međusobnim odnosima iz perspektive evolucije međunarodnog poretka. Mnogi više ne vide te odnose kao vezu između slabog i jakog, ali ga još uvek ne posmatraju ni kao onaj između dve jake sile.U prošlosti su Kina i SAD imali trenutke prijateljstva, ali dve zemlje nikada nisu bili vrlo bliske; bilo je problema, ali su veze uvek bile dovoljno jake da izdrže. Sada se čini da je odnos došao do tačke u kojoj dve zemlje, ako rade zajedno, mogu da uređuju svet, ali i da mu donesu katastrofu ako bi počele da se bore.
Izazov za Kinu, kao drugu po veličini svetsku ekonomiju je dvostruk. Prvi je, kako da radi sa SAD u okviru postojećeg poretka a da ne padne u takozvanu "Tukididovu klopku", odnosno sudar između rastuće i vladajuće sile. Drugi je kako da se Kina prilagodi i učestvuje u prilagođavanju međunarodnog poretka. 
Poruke iz iz SAD zbunjuju, i ogledaju se u nespremnosti Vašingtona da se prizna kineski doprinos poboljšanju postojećeg poretka stvaranjem novih projekata, kao što je Azijska infrastrukturna investiciona banka i inicijativa "Novi put svile".
Izjave da "Kini ne treba dozvoliti da određuje pravila 21. veka" neminovno utiču na kinesku procenu spoljnog okruženja i budućih odnosa sa SAD. Kineski akademska zajednica ima dve brige: Da li će politika SAD prema Kini dovesti do napetosti ili čak do mogućnosti neposrednog sukobua? Da li to može da dovede do potrebe da se brutalno uzvrati i izazove spiralan rast nerpijateljsva?
Nedavne tenzije u Južno kineskom moru su dobra slika rizika. Kina brine da američko otvoreno učešće u sporovima između Kine i njenih suseda seje seme samo-ispunjenja proročanstva. Čitajući šta se piše u američkim medijima, javlja se utisak da ti članci nemaju podlogu u činjenicama. Pitanje Južno kineskog mora u osnovi je teritorijalni spor zaostao iz prošlosti. Ali učešće SAD otvara novu dimenziju. Nova američka strategija za azijsko-pacifički region ima Kinu na meti, ne samo na rečima, već i u vojnim i diplomatskim akcijama. U Kini, većina ljudi veruje američko mešanje, pa čak i direktna intervencija čine situaciju komplikovanijom, i pretvara regionalni spor u geostrateško rivalstvo. 
Cilj Kine u Južno kineskom moru ostaje očuvanje nacionalnih interesa i teritorijalnog integriteta uz održavanje regionalnog mira. Pronalaženje ravnoteže između dva cilja je uvek bilo teško, ali to je napor na kome će Kina i dalje istrajati.
Da bismo razumeli Kinu, ne treba izgubiti iz vida istorijski kontekst. Iako Kina raste u jaku zemlju, njeno istorijsko sećanje je bolno, jer je ona u 20. veku bila pod okupacijom imperijalističkih armija.Više od jednog veka, Kina je trpela poniženje stranih agresija i nasilja. To je razlog zašto su Kinezi veoma osetljivi na sve što se odnosi na gubitak teritorije i nikada ne bi dozvolili da se to ponovi, čak i ako to podrazumeva samo jedan centimetar zemlje. To je nešto što spoljni svet treba da ima na umu kada pokušava da shvati kinesko ponašanje. 
Svima bi trebalo da bude jasno da je Kini potreban mir da bi ostvarila svoje ekonomske ciljeve. Južno kinesko more je jedan od najvažnijih međunarodnih transportnih pravaca, i ono takođe uslov opstanka za Kinu. Zato cilj kineske politike obuhvata obezbeđivanje slobodne i bezbedne plovidbe u toj oblasti.
Predsednik Kine Si Đinping je predložio da Kina i SAD treba da krenu ka novom modelu odnosa velikih zemalja, koji će omogućiti da se izbegnu sukobi, a da se obe strane poštuju u međunarodnoj saradnji. Da bi to postigli, moramo da učimo jedni od drugih. Kina je novajlija na svetskoj pozornici, ali ne bi trebalo da pokuša da kopira SAD. Amerika takođe treba da nauči da radi sa zemljama kao što je Kina, koja ne može biti saveznik, ali nije ni neprijatelj. 
Dakle, mogu li današnja Kina i Amerika da prihvate i poštuju jedna drugu i izgrade novi konsenzus? Nadam se da neće biti potrebno dugo vremena da se pronađe odgovor.
(The Huffington post - priredio M. Đorđević)
