Kada je ruski FSB 10. avgusta saopštio da je zarobljena grupa ukrajinskih sabotera, koji su navodno planirali terorističke napade na Krimu, mnogi analitičari su se uplašili da će to biti povod za rat. Ovi strahovi sada izgledaju poglrešni, a na kraju krajeva, da je Rusija želela rat, bilo bi daleko logičnije da je dozvoljeno da napadi uspeju.
U stvarnosti, hapšenja nisu opravdanje za vojnu akciju, već pokušaj da se počnu pregovori sa Zapadom, jer Kremlj smatra da se Ukrajina ne pridržava dogovora iz Minska.
Iz perspektive Ukrajine, vreme ističe: Rusija je uspela da odvoji pitanja Krima i rata u Donbasu, i što više vreme prolazi, ona postaju sve više različita. Zato samo nasilje na Krimu može da to poluostrvo vrati na dnevni red međunarodnih pregovora.
Portparoli Kremlja su jasno otkrili šta se Rusija očekuje. Malo je verovatno da će otrkiće sabotera dovesti do rata, jer bi to bilo u suprotnosti sa logikom sadašnje ruske diplomatije, koji nastojai da ubedi Zapad da ukine sankcije i obnoviti odnose od pre marta 2014. Kremlj može pribeći drugim sredstvima ako ne postigne ove ciljeve, ali za sada to izgleda nepotrebno.
Rusija koristi situaciju da ukaže Zapadu na nespremnost Ukrajine da pregovara. Naravno, Ukrajina trenutno učestvuje u mirovnim pregovorima, ali ona više gleda proces, a ne rezultat. Razumljivo, ni ukrajinskoj javnosti ni njenim političarima ne odgovaraju odredbe Minskih dogovora, prema kojima zemlja mora da prihvati autonomiju na istoku.
Ali, kada se odmetnute republike pomire sa činjenicom da Ukrajina može da živi bez njih, a njihovi građani se naviknu na nezavisnost, Rusiji će postati sve teže da ih vrati u Ukrajinu. Rusija želi da obezbedi veću sigurnost i ravnotežu jer je sadašnja situacija, u kojoj obe strane razgovaraju o miru, ali se pripremaju za rat, previše rizična.
Putin ne veruje da Evropa ima moć da nametne Porošenku poštovanje dela Minskog sporazuma koji zahteva decentralizaciju ukrajinske vlasti. "Oni ne mogu da ga nateraju ni da poštuje sporazum o prekidu vatre," verovatno misli.
Iz perspektive ruskog predsednika, ima smisla da se radi direktno sa Amerikancima,jer oni imaju moć da utiču na Porošenka. Bilo bi plodonosno organizovati razgovore poput onih između Putinovog savetnika Vladislava Surkova i pomoćnika državnog sekretara SAD Viktorije Nuland, ili poput onih u Minsku na kojima Ukrajina može da razgovara sa otcepljenim republikama. Na kraju krajeva, posredovanje u pregovorima između Ukrajine i odmetnutih narodnih republika je sada jedan od glavnih ciljeva ruske diplomatije.
Ali, šta ako Amerikanci ne mogu da ubede Ukrajinu da podrži sporazum Minsk 2? Moskva će misliti da nema drugog izbora nego da preuzme stvari u svoje ruke.
Kremlj koristi zaoštravanje na Krimu da postavi ultimatum svojim zapadnim partnerima: "Sami ste rekli da ne može biti vojnog rešenja za Krim i Donbas, pa idite i posredujete za mirno rešenje. Ako ne možete, Rusija zadržava pravo na sledeći potez. "
Sledeći korak ne mora biti rat. To može biti promena u političkom statusu pobunjenih republika. Možda će Rusija priznati njihov referendum o nezavisnosti i možda im ponuditi vojne garancije za bezbednost. Postoje čak i glasine da Rusija razmatra zamrzavanje diplomatskih odnosa sa Ukrajinom.
Ove glasine ne garantuju da će Rusija prekinuti diplomatske odnose, ali oni znače da Rusija, zbog toga što smatra da je Ukrajina "pribegla terorizmu", može da odstupi od sadašnje politike. Do nedavno, plan Rusije je bio pridržavanje sporazuma Minsk 2. Sada je jasno da Kremlj ima druge planove.
(Carnegie.ru - priredio M. Đorđević)
