Kada se i završe, retko se događaju marševi pobedničke vojske u neprijateljski glavni grad, skidanje zastave i uspostavljanje novog stabilnog društva. Građanski ratovi poput današnjeg sukoba u Siriji i Iraku često su složeni sukobi u koje su više strana direktno ili indirektno uključene. Razne lokalne vojne vođe imaju podršku spolja koji ih finansiraju, obučavaju i treniraju i savetuju, piše magazin "Antlantic" a prenosi hrvatski "Telegram".
Ti koji ih podržavaju obično imaju geopolitičke razloge za to. Stabilna posleratna država pod uticajem regionalnih ili svetskih sila i rivala, često izgleda lošije neko kontinuirani haos – pa tako spoljne sile često podržavaju nastavak sukoba i gerilsko ratovanje ako borci koje podržavaju i izgube teritoriju.
I dok spoljne strane ubrizgavaju novac i oružje potrebno da se rivali ne bi konsolidiovali, rezultat svega toga može biti dugotrajna pat pozicija u kojoj niko ne može da uspostavi trajnu kontrolu kako bi stabilizovali zemlju, piše list i podseća na takvu situaciju u Demokratskoj Republici Kongo.
Umesto toga, uzajamna iscrpljenost konačno završava takve ratove. Nakon uništenja gradova i bogatstva, čak i najotporniji borci dolaze do tačke kada više ne mogu da nastave. Čak i oni koji ih podstiču spolja na kraju potroše ogromnu količinu novca i izgube entuzijazam za čitav projekat. Kada se to dogodi, otvara se prostor za mirovne pregovore čime se konačno mogu završiti borbe.
Građanski rat u u Angoli trajao je 19 godina i završio 1994. nakon prestanka podrške spolja i iscrpljenosti i pobunjeničkih i vladinih snaga. Ali, sukobi su se nastavili 1998. godine. Bez spoljne podrške, bili su kratkog veka, pa je trajno rešenje postignuto 2002. godine, nakon gotovo 30 godina borbi s prekidima.
Do te iscrpljenosti može proći dugo vremena u Siriji i Iraku i ostaviti dosta duboke štete. Do danas, Iran, Rusija, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, i naravno SAD, između ostalih, podržavali su određene grupe u Siriji i Iraku. Ovaj popis ne uključuje neke prilično bogate zemlje.
Iran i Saudijska Arabija vide rat u Siriji i Iraku kao ključan da bi sprečili drugu stranu da dobije geopolitičku prednost u regionu. Rusija je bila spremna da pošalje svoje vojnike kako bi sprečila pad svog saveznika sirijskog predsednika Bašara al Asada. Lokalni saveznici svih ovih strana često su gubili, ali su se onda, zahvaljujući podršci spolja, ponovo vraćali.
Šta dakle SAD može učiniti u ratu protiv Islamske države? ID je samostalniji od ostalih učesnika u ovom sukobu, sami finansiraju svoje ratne napore, uglavnom oporezivanjem privrednih aktivnosti u područjima koja kontrolišu. Islamskoj državi fali podrška spolja koju imaju Asad ili Al Nusra ili iračka vlada. Dok nekompetencija grupe da vlada uništava ekonomiju na područjima koje kontrolišu, ID će verovatno ostati bez novca mnogo pre od ostalih učesnika u ratu.
Pravi je problem, piše list, mnogo je dublji od Islamske Države. U Iraku i Siriji mnoštvo grupa ratuju jedni protiv drugih, od kojih su mnoge jednako opasne za američke interese kao i ID, a mnoge žele biti džihadistička avangarda protiv Zapada, pozicija koju sada uživa ID. Oni su tu poziciju stekli Zbog Al Nusre, povezane s Al Kaidom, sa kojima se takmiče za novac i resurse.
Čak i ako neki od saveznika SAD-a, uspeju da osvoje glavni grad ID-a Raku i skinu njihovu zastavu, malo je verovatno da će to završiti rat, stabilizovati Siriju ili ukloniti džihadističku pretnju. To bi samo otvorilo novu fazu, u kojoj bi se rivali Islamske države takmičili za mesto koje je nekad držao ID.
Pravi cilj SAD-a, nastavlja Atlantic, trebao bi biti da se završi rat. Trebalo bi poslati 50.000 do 100.000 dobro obučenih vojnika kako bi kontrolisali područje koje je sada pod ID-om. Niko ne predlaže takav plan, nezavisno od toga da li bi ti vojnici bili američki, irački, kurdski, saudijski, turski ili nečiji drugi. U nedostatku toga, napadi iračkih ili kurdskih saveznika mogu ubrzati nestajanje Islamske države, ali ne mogu okončati rat.
Ako se ovaj rat završi kao i mnogi drugi pre njega, kraj neće doći kroz savezničku ofanzivu osvajanja glavnog grada, nego kroz međusobnu iscrpljenost aktera. To će se na kraju dogoditi, ali će verovatno potrajati još mnogo godina.
Ako je to slučaj, najvažniji doprinos koji Amerikanci mogu dati nije na bojnom polju. Pametna strategija uključivala bi ozbiljne napore pomoći regionalnim silama u suočavanju s humanitarnom katastrofom iračkog i sirijskog nasilja. Pružanje pomoći Iraku, Jordanu i Turskoj kako bi osigurali razumne uslove za izbeglice, bile bi deo takve strategije.
Humanitarna pomoć mogla bi da smanji terorističku pretnju na Zapadu. Najbolji način za detekciju terorista poput onih koji su nedavno udarili na Brisel, Istanbul i Pariz je aktivna saradnja sa populacijom unutar koje se teroristi skrivaju.
Što je veća beda među stanovništvom, to je veći bes koji može podstaknuti terorizam. Humanitarna pomoć nije samo adekvatan odgovor na patnje – s obzirom na limite onoga što vojne opcije mogu učiniti, može biti i jedan od najvažnijih protivterorističkih alata.
(Telegram.hr)
