On je rekao da su određeni krugovi Londona i Vašingtona doveli Hitlera na granicu Sovjetskog saveza i objasnio zašto Staljin nije očekivao tako „glupav“ potez od Hitlera.
Starikov je naveo da je Veliki patriotski rat bio užasan rat za Rusiju pošto se ona nije borila samo protiv Hitlera i Trećeg Rajha, već protiv cele Ujedinjene Evrope.
Klasičan primer toga je Čehoslovačka, koja je pokrenula ustanak protiv nacista 5. maja 1945. godine, samo tri dana nakon kapitulacije Berlina i tri dana pre nego što se čitava Nemačka predala. Međutim, Česi su od 1939. do 1945. godine sarađivali sa Trećim Rajhom i pravili im oružje za velike plate, dok su istovremeno bili oslobođeni od vojske. Tada im Nemačka nije smetala, zar ne?
Takođe treba uzeti u obzir broj poginulih koji verovatno nikada neće biti tačno određen. Smatra se da je u ratu poginulo negde između 20 i 27 miliona ljudi, od čega 9 miliona vojnika, dok su ostalo bili civili. To je užasan gubitak za običnu „misiju oslobađanja“ od Nemačke. Očigledno je da su stranci planirali da pobiju ruski narod, ali u tome nisu uspeli.
Starikov napominje i da je 1941. godine bilo mnogo ruskih patriota koji su se predali ideji fašizma, poput kozačkih atamana Krasnova i Škura. Isti ti Kozaci su tada tvrdili da su oni poseban narod, na način na koji to danas čini Ukrajina. Krasnov je 1917. godine bio patriota, ali je 1941. godine postao izdajica.Isto se može reći i za generala-potpukovnika Vlasova. Međutim, Aleksandar Solženjicin drugačije gleda na Vlasova. Njegovi argumenti se svode na priču koju je jedna baba čula od drugog dede koji je navodno sve video svojim očima. Zapadnjaci su Solženjicinovu knjigu „Arhipelag gulaga“ iskoristili za kritikovanje Sovjetskog saveza, a moguće je da se Solženjicin do svoje smrti kajao što je napisao delo koje je pogrešno protumačeno.
Starikov je rekao da je mit da je Staljin hteo da napadne Nemačku, ali da ga je Hitler pretekao. On tvrdi da se danas javljaju mnogi nacistički mitovi o Sovjetskom savezu u baltičkim državama i u Ukrajini, dok pravu istinu suzbijaju mejnstrim mediji čak i hapšeći istoričare ili političare koji pokušavaju da izraze drugačije mišljenje.Poznat je slučaj italijanskog političkog stručnjaka Đulijeta Kijeze, kog je u decembru 2014. godine uhapsila estonska policija zato što je u Talinu želeo da održi govor o odnosima između Rusije i Evrope. Danas u državama Baltika niko ne može da izrazi pozitivan stav o Rusiji jer u suprotnom može biti deportovan.
Starikov je istakao da mogućnost od prevrata u Rusiji uvek postoji, podsećajući na to da 1913.-1914. nije delovalo kao da je prevrat moguć, ali da je 1917. godine ipak došlo do revolucije. Iako je neka geopolitička agenda nemoguća danas, to ne znači da neprijatelji Rusije ne rade na tome da je omoguće.
Starikov u svojim knjigama govori da je Velika Britanija ta koja je nahuškala Hitlera protiv Rusije. On je rekao da je u maju 1941. godine Rudolf Hes po Hitlerovom naređenju otputovao u London, kada je Čerčil dao blagoslov nacistima za napad na Sovjetski savez.
Kako je Adolf Hitler uopšte dospeo na vlast? Ko ga je finansirao? Nažalost, prava istina nikada neće biti predočena jer je pred pad Trećeg Rajha uništeno 90% finansijskih dokumenata nacističke partije.
Upravo s ciljem napada na Sovjete je Hitler zauzeo Austriju, Čehoslovačku i Poljsku. Njegov glavni cilj su bile granice Sovjetskog saveza.
Starikov smatra da Hitlerov napad na SSSR nije bio iznenađenje. Staljin je bio potpuno svestan da niko neće nakupiti 5 miliona vojnika na sovjetskoj granici iz drugog razloga osim zbog agresije. Staljin je pokušao diplomatskim putem da reši ovaj problem sa Hitlerom, ali nije bio uspešan u tome.Staljinu nije bilo jasno zašto se Hitler odluči na još jedan veliki rat pored težnje da pokori Veliku Britaniju.
Čak je i sam Hitler u svojoj knjizi rekao da se ne treba boriti na dva fronta. Problem je bio u tome što rat sa Velikom Britanijom podrazumeva i rat protiv Kanade, Australije, Indije i svih ostalih nekadašnjih britanskih kolonija. To je rat protiv čitavog anglosaksonskog sveta, a Hitler je pored toga odlučio da napadne i SSSR.
Na kraju, Starikov tvrdi da je trenutni vođa Rusije jak lider, iako lidere treba procenjivati tek nakon njihove karijere. On je naveo da su prisajedinjenje Krima sa Rusijom i bombardovanje terorista u Siriji velike pobede ruskog lidera.
Međutim, Zapad je prisajedinjenje Krima okarakterisao kao kršenje geopolitičke ravnoteže. Gde je taj isti Zapad bio sa svojim tvrdnjama kada je rasparčavana Jugoslavija? Šta je sa raspadom Čehoslovačke? Šta je sa raspadom Sovjetskog saveza?
Isti ti zapadnjaci se boje da Rusija može da promeni ravnotežu moći danas kada je ona ojačala i vratila se na međunarodnu scenu.
Da li će doći do promene ravnoteže moći ukoliko Rusija uđe u rat? Neće, zato što Rusija neće biti uvučena u rat sve dok je Putin na njenom čelu.
(webtribune.rs)
