Reditelj Andrej Končalovski (1937) izdanak je čuvene ruske umetničke dinastije. Njegov otac Sergej Mihalkov autor je tri verzije sovjetske i ruske himne, ali i vatreni progonitelj disidenata poput Solženjicina u eri komunizma.
Brat je široj javnosti poznatijeg Nikite Mihalkova, za razliku od kojeg je manje politički angažovan. Iako umereniji, Končalovski (koristi majčino prezime) neretko javno komentariše političke tokove u Rusiji i u svetu.
Na ovogodišnjoj venecijanskoj Mostri nagrađen je „Srebrnim lavom” za film „Bele noći poštara Alekseja Trjapsina”, a krajem januara će biti gost na filmskom i muzičkom festivalu „Kustendorf”.Pisali ste o eroziji ruske države i padu morala nacije koji se ne zaustavlja još od vremena komunizma. Da li je takva Rusija u stanju da se nosi sa novim spoljnopolitičkim okolnostima?
Ruska država nije naročito efikasna. Tu ne mislim ni na političku ili ekonomsku dimenziju, već mi se čini da je najveći problem u ruskom narodu, u njegovom mentalitetu. Rekao bih da je reč o srednjovekovnom mentalitetu. Mi smo u potpuno drugom vagonu, u sasvim drugoj brzini u poređenju sa evropskim zemljama. U samoj Rusiji postoje dve države. Jedan manji deo koji nazivamo „belom Rusijom” čine misleći ljudi koji žele slobodu. Njihove temelje je udario Petar Veliki i sve čime se ponosimo u ruskoj kulturi desilo se posle njegovih reformi – Čajkovski, Dostojevski, Čehov... Postoji međutim i onaj mnogo brojniji deo, takozvana crna Rusija koju čine srednjovekovne mase kako u Moskvi tako i širom zemlje, a među njima Putin uživa najveću podršku. Po pitanju mentaliteta još se nisu otarasili robovskog nasleđa i sebe i dalje ne doživljavaju kao građane. Jaz između dve Rusije ispunjen je strahom i nepoverenjem...
Da li i dalje smatrate da je Rusiji potreban lider kalibra Petra Velikog da bi napredovala i koji bi smogao snage da građanima kaže neke neprijatne istine o njima samima?
Mislim da sam bio previše optimističan u vreme kada sam tako nešto izjavljivao i više ne mislim tako. Ruski narod je veoma teško promeniti, teško je uticati na taj mentalitet koji je u ogromnoj meri ukorenjen i snažno povezan sa važnim konzervativnim institucijama poput pravoslavne crkve. Modernizovati takvu zemlju ne bi bilo lako ni Petru Velikom.
A kakva je u tom svetlu uloga Vladimira Putina?
Putin pokazuje mnogo liderskih kvaliteta. Ali mislim da bi ljudi poput njega trebalo što pre da shvate nužnost reformisanja države. Krajnje je vreme da se počne sa modernizacijom države, ali čini mi se da Putin sada ima hitnijih problema.
Kojih?
Zaustaviti rat i blokirati napredovanje NATO-a na istok.
Mediji i intelektualci na Zapadu međutim nemaju dilemu da je za taj sukob glavni krivac Putin, dok ruski mediji veličaju svog predsednika a njegova popularnost kod kuće je ogromna. Gde je istina?
Na Zapadu se vodi prava informativna kapanja i propagandni rat protiv Vladimira Putina samo zbog toga što je smogao snage da Americi kaže ne. SAD još nisu shvatile da se svet promenio i da je prošlo vreme kada je Vašington mogao celoj planeti da diktira šta da radi a da se niko ne usprotivi. Ubrzano nadolazi multipolarni svet u kojem nema apsolutne dominacije jedne sile i koji podrazumeva više drugačijih vrednosnih sistema i pogleda na svet. Ne znam zasigurno ko će biti glavni nosilac tih promena, ali i posmatraču sa strane je jasno da za američkim idealima više ne idu ni Latinska Amerika, niti delovi Azije, Afrike...
Spekuliše se o približavanju Rusije i Kine...
Kina će kad-tad baciti oko na ogromna, nenaseljena ruska prostranstva koja su pride prebogata prirodnim resursima. U Sibiru na kvadratnom kilometru u proseku živi dvoje ljudi, dok je na sličnim terenima u Kini naseljenost oko 150 stanovnika. To je jednostavno neumoljivi jezik zakona fizike. Kinezi su uz to veoma strpljivi, mnogo strpljiviji nego ljudi zapadne civilizacije.
Kakvoj sudbini mogu da se nadaju mali narodi kada dođe do sudara velikih igrača? Da li je ključ u grupisanju ili pristupanju savezima?
Gotovo svaka evropska zemlja želi da se priključi EU, ali unija se nije dokazala kao dobra tvorevina koja je u stanju da sačuva pojedinačne identitete država članica. Kada je pokrenut projekat njenog osnivanja tako nešto je bilo obećano, ali realnost kojoj smo danas svedoci demantuje proklamovane ideale i pokazuje da briselske institucije ne oklevaju pri sankcionisanju individualnosti. Pritisak koji dolazi iz centrale međutim ima mnogo više uspeha kod zemalja istočne Evrope koje pokazuju više spremnosti u ispunjavanju zadatih naloga.
Situacija u Srbiji je po mnogo čemu specifična. Sa jedne strane je težnja ka modernizaciji zemlje i ulasku u EU, a sa druge jak osećaj rusofilije među ovdašnjim građanima. Koliko taj osećaj ima pokriće u ruskom doživljaju Srbije?
Rusija je u slučaju Kosova nedvosmisleno stala uz Srbiju i podržala vaše interese za očuvanje jedinstva zemlje. Ipak, Evropska unija je želela drugačiji poredak, pa je pojačala pritisak. Vaša zemlja i celi region je pri kraju dvadesetog veka imao i previše problema sa ratovima i drugim strahotama. Čini mi se da i dalje trpite posledice i da će proći još mnogo vremena da se one saniraju. Posledice još ostaju. Kada pominjete Kosovo, zar se ne čini da je upravo Vladimir Putin nedavno indirektno signalizirao zaokret u ruskoj politici prema tamošnjoj situaciji pravdajući kosovskim presedanom dešavanja na Krimu?
Na to ne mogu da odgovorim jer nisam politički analitičar, ali kao posmatrač mogu da kažem ono što je meni očigledno. Čini mi se da je prerano da govorim o Krimu. Svi govore o Krimu, ali hajde da sačekamo desetak godina i vidimo šta će se dogoditi. Predosećam da u tom periodu ni EU neće biti ista kao što je danas. Ujedinjeno Kraljevstvo i možda Grčka nisu preterano vezani za jedinstvenu evropsku ideju. Pokazaće se da je potpuno iluzoran pristup da se iz jednog centra, kao što je trenutno Brisel, kontrolišu različiti sistemi i potpuno drugačije kulture.
(Politka)
