Sudeći po razvoju događaja poslednjih nekoliko godina, ako san Mustafe Kemala o sekularnoj turskoj nacionalnoj državi još uvek nije mrtav, onda je sigurno na aparatima. Turska vlada, ali posebno predsednik Erdogan su promenili pravac i Tursku pretvaraju u ... nešto drugo.
Još nije jasno kako će nova Turska izgledati, iako je već očigledno da ova zemlja ima ogromne ambicije koje nagoveštavaju planове о preporodu nekadašnjeg Otomanskom carstva.
Ataturkova Turska i njegovi naslednici u eri Hladnog rata su vodili relativno neambicioznu spoljnu politiku. Zemlja je ostala izvan Drugog svetskog rata, bila periferna članica NATO-a, i nije se uključivala u mnoge sukobe na Bliskom istoku, iako su višegodišnje krize, pa čak i sukobi sa Grčkom kulminirali invazijom na Kipar 1974. godine.
Nacionalističku domaću i konzervativnu spoljnu politiku Turske ljubomorno je čuvala vojska koja nije prezala od državnih udara radi uklanjanjanja vrhova države, za koje se smatralo da rizikuju Ataturkovo nasleđe. SAD su blagonaklono posmatrale ova dešavanja. Pod de fakto vojnom upravom, Turska je bila stabilna na južnom krilu NATO-a i bilo je malo verovatno da će svojom politikom izazvati neku veliku krizu koja bi mogla dovesti do svetskog rata.
Na umerenu politiku Turske delovala je i činjenica da je Turska delila granicu sa SSSR-om. Sve se to promenilo nakon završetka Hladnog rata. SAD više nisu bile zainteresovane za unutrašnju tursku politiku. Turska se više nije graničila sa SSSR, čak ni sa Rusijom. Pritisak turske vojske na politiku je počeo da slabi, omogućavajući da zemlja počne da se vraća u islamizam, što se videlo i po samom postojanju, i čak uspehu najpre Partije blagostanja (gde je sadašnji predsednik Erdogan započeo svoju političku karijeru) i zatim Partije pravde i razvoja.
Ugledne ličnosti Turske kao što je predsednik Turgut Ozal, koji je proglasio da će 21. vek biti "Turski vek", ili premijer Sulejman Demirel, koji je govorio o "turskom svetu" između Jadranskog mora i Kineskog zida, bili su takođe glas neo-otomanskih ambicija turskih elita.
Turska je počela da se odaljuje od etničkog turskog nacionalizma kao osnivačkog principa, i umesto njega počela da prihvata islam kao vezivno tkivo, koji povezuje sve narode države i daje mogućnost znatnog proširenja turskih granica i usisavanja mnogih njenih suseda. igde se ta promena nije očiglednije videla nego u Erdoganovom nazivanju Kurda Kurdima, za razliku od izraza Planinski Turci, koja je bio obavezan od Ataturkovih vremena.
Do nedavno, pan-turski program se vodio kroz uglavnom benignu "meku moć", kako kroz institucije Turskog saveta osnovanog 2009. Godine, koji obuhvata Kazahstan, Tursku, Kirgistan, i Azerbejdžan, i kroz bilateralne ekonomske, kulturne i političke veze, koje između ostalog uključuju programe obrazovne i kulturne razmene. Prodor Turske u muslimanske post-sovjetske teritorija olakšao je uspeh turskih preduzeća na post-sovjetskim tržištima.
Međutim, američki neuspesi i destabilizacija Iraka, i kasnije "Arapsko proleće" su uveliko proširili obim interesa Turske, koji sada obuhvata skoro celu Severnu Afriku (Turska, na primer, održava bliske odnose sa egipatskim Muslimanskim bratstvom) i druge delove Bliskog istoka.
Povlačenje SAD iz Srednjeg Istoka stvara vakuum vlasti i more nestabilnosti koji Turska veoma aktivno nastoji da popuni, a nestrpljiva je da to uradi da je ne bi preduhitrila neka druga sila. Sukob između Rusije i Zapada je takođe signalizirao Ankari da je situacija optimalna za tursko širenje, i da je to prilika koja verovatno neće ostati dugo otvorena.
Interes Turske u zemljama koje nisu naseljene turskofonskim narodima ukazuje da panturski program sada prati i neootomanski program, kako Turska teži da proširi uticaj u svim pravcima, uključujući Balkan, Kavkaz, Centralnu Azija, Bliski Istok i Severnu Afriku. Štaviše, Ankara je sada spremna da sprovodi taj program ne samo pažljivom diplomatijom i "mekom moći". Da bi proširila svoj uticaj u važnim oblastima, pokazala je da je spremna i na upotrebu marionetske vojske (kao što je ISIL), pa čak i kroz direktnu primenu sopstvene vojne sile.
Takav panosmanizam zadire ne samo u interese Irana i Rusije, već i Saudijske Arabije, Evropske unije (koja je zainteresovana za stabilnost na Balkanu), pa čak i Izraela, koji bi radije da bude okružen arapskim zemljama nego moćnim, ujedinjenim neootomanskim entitetom. Imajući u vidu ove posledice, Ankari bi bilo bolje da širi sfere uticaja putem ugovora sa zainteresovanim stranama pre nego vojnim akcijama, što sada nie slučaj s obzirom na podelu unutar redova koalicije protiv Asada.
Rusija nije jedina zemlja koja je osetila da je Erdogan izdao. Turska čak planira da osnuje vojnu bazu u Kataru (!) što ne može da bude gledano pozitivno u Saudijskoj Arabiji, koja gotovo sigurno ne želi da vidi još jednu stranu silu u onome što smatra svojim dvorištem.
Čak i Sjedinjene Države izgledaju zabrinuto zbog širine ambicija Ankare, sudeći po tome što su naredili Turskoj da napusti svoje pozicije u severnom Iraku i njihove nespremnosti da požure sa odbranom svojih "NATO saveznika" posle obaranja ruskog Su-24 u blizini granice sa Turskom.
Konačno, nakon izbegličke krize koja je u potpunosti izazvana Erdoganovom odlukomsa ciljem ucenjivanja EU radi pristanka na turske bliskoistočne planove, niko u toj organizaciji višenikada neće poverovati da je Erdogan pouzdan partner.
Erdoganova nestabilna politika ima alarmantni efekat u EU, i to toliko da ni Zapad, koji obično nema problema sa izgovorima za nametanje sankcija Rusiji, nije pružio pomoć Turskoj kada se ona našla na udaru ekonomskih ograničenja Rusije.
Međutim, unutrašnje političke podele i sukobi u Turskoj znače da Erdogan nije bio u stanju da uspostavi jasnu i fokusiranu politiku, bilo panturcizma ili neoosmanizma, bez ugrožavanja međunarodne reputacije Turske u gotovo svakom politički važnom delu sveta. To će uvući Tursku u skupe sukobe iz kojih će joj biti teško da se izvuče a da sačuva obraz.
Verovatno je zato Rusija toliko oštra u nanošenju ekonomske štete Turskoj u znak odmazde za njeno "zabijanje noža u leđa", jer je uverena da u ovom trenutku Turska gotovo da nema prijatelje koji bi bili spremni da se u njeno ime suoče sa Rusijom.
Zaista, SAD a posebno EU zapravo izgledaju zadovoljni što je Rusija preuzela na sebe zadatak da smanji međunarodni avanturizam Turske. U odsustvu ozbiljnog promišljanja prioriteta, Turske panturske i neootomanske ambicije će morati da naprave veliki korak unazad.
(South Front - priredio M. Đorđević)
