To znači da, ako supružnici ne mogu da se dogovore oko toga kome će kućni ljubimac da pripadne posle razvoda, sudija donosi odluku o tome uzimajući u obzir, pre svega, dobrobit životinje, a ne njenih vlasnika.
Ako odluči, na primer, da je za životinju tako najbolje, sudija može da naredi da i posle razvoda o ljubimcu moraju da se staraju obe strane.
A šta ako ne žele?
Kako bi životinju zaštitio od zlostavljanja/zanemarivanja, zakon propisuje da u takvim situacijama ljubimac vlasnicima može da se zapleni i smesti u sklonište za životinje. Naravno, o trošku vlasnika.
(B92)
